Kravama moram da dam suvu hranu, sijeno na prazan želudac. Počistim kod njih, poslije toga muža – započinje priču o svom danu.
I kad je metar snijega i kad su jutarnje magle. Ljeti kad priroda buja i zimi kad se ustaje još po mraku. Ljubici su jutra uvijek ista. Jer čekaju je njene životinje piše Dnevnik.hr.
– Svinje mi sve pojedu zob i pšenicu. Ovo sam sad morala da kupim, a imam malo od prošle godine pšenice pa samo dajem pilićima, kokoškama zob – nastavlja Ljubica dok starijim kokošima pomaže da siđu na pod jer ne mogu same.
– Nema dovoljno za sve. Skupo je. Ona ne doručkuje. Ni kafu ne pije. A s kim bi je i pila, kaže. U zaseoku od svega par kuća, do najbliže prodavnince je sedam kilometara. Vodoteč , selo u srcu Like mjesto je koje zove dom. “Ovdje su mi uništili cvijeće, a ovi ih tuku stare. Jarac i koze sa strane pojedu, pilići iznutra i tako što mi ostane – žali se na životinje Ljubica.
VIhor rata je prekinuo njeno uspješno studiranje medicine
Živi onako kako ima, od onoga što voli
Što joj ostane, za drugačije ni ne zna. U životu kakav nije željela, jedino je priroda lijepa. Sve drugo teško je i surovo. “Pa za nekoga je ovo nepojmljivo, da bude sam i da radi ovo što ja radim u ovom vijeku u kojem jesmo, ne koristim internet, ne gledam televiziju, teško je, ali što ja znam, navikneš se“, skromno nastavlja.
Tri krave, četiri koze, dva jarca i tridesetak kokoški velika su obveza, ali i izazov. Jer s nekima nije baš lako. Tako joj jarac Janko bježi dok snimamo. Ali, Janko tačno zna gdje – što dalje od štale. Pobjegle su joj i koze, a ona se vraća i govori nam “pobijedile su“. Ali, u štali je samo jedna mezimica.
Svaki dan je ispunjen napornim radom i brigom o životinjama
Prije par godina Kaća je, kaže Ljubica jedva ostala živa. Vjeruje da ju je ugrizao poskok nakon čega pola godine nije ustala na sve četiri. Ali ona od nje nije odustajala.
Ide zima, a snijeg i hladnoća predstavljaju velike probleme za Ljubicu i njene životinje.
Sve daje životinjama, ali nema se…
Krave muze tri puta dnevno. Od onoga što zaradi od prodaje mlijeka i sira, osnovno se jedva pokrije. Ipak zadovoljna je što dobije bilo šta.
– Pa s obzirom da ona ne jede sirota, ja sam zadovoljna. Samo na travi. Recimo sad pet, u podne neka mi da četiri i uveče za junicu zadovoljna sam. A recimo kad bi joj davala zrnje ili nešto, bilo bi više. Majka joj na travu ima 18. Recimo ono kad je maksimum – objašnjava. Pitali smo ju zašto je ne hrani više, ali kaže da nije išla da kupi. Dodaje, nema dovoljno…
Posljednje dvije godine radila je kao gerontodomaćica, brinula o starijima i nemoćnima. Ali od juna je bez posla, a život nema pauzu, ne čeka da bude bolje. Ljubica zna da joj u životu nije lako, ali i dalje je skromna.
O životinjama, čini se, brine više nego o sebi
– Pa nije bajan, čini mi se da je nekome majka, nekome maćeha. Meni je maćeha, eto tako.
Život kojima sada živi njoj se dogodio. A za njega je imala drugačije, velike planove. “Studirala sam u Rijeci, bila sam godinu dana na medicini. To sam voljela, obožavala sam i htjela sam da budem hirurg, volim anatomiju. Nažalost, to sam prekinula. bila sam dobar student”. priseća se nekih boljih vremena.
Sve joj je snove rat brzo odnio
Međutim, došao je rat. Vremena u kojima je, kaže, tata smatrao da će joj kao Srpkinji biti bolje ako napusti dom, ode u Beograd. Tada joj se srušio san. Odluka zbog koje i trideset godina nakon Ljubica plače. Odluka koja je od budućeg hirurga napravila seosku ženu.
Nikada joj, kaže onako ispod glasa, nije bilo lako. Ni u braku, ni u zajednici u kojoj su živjeli. Ona, muž i sin s njegovima. “Bog ti da, đavo ti ne da, a kad mi kažu sam kreiraš svoju sudbinu mislim da to nije tako“, tvrdi.
Prije pet godina vratila se u Vodoteč da brine o svojima. U pet godina sahranila je i oca i majku, ostala sama. Ali setno priznaje, nije usamljena. “Pa onako, sa životinjama sam i svađam se s njima“, govori pa dodaje da joj nedostaju ljudi i neko blizak. “Nedostaje mi sin“.
U mislima je stalno i voljela bi da su skupa. Dok se to ne dogodi, sva silna ljubav koju u sebi ima ide njima. Životinjama koje zahvaljujući njoj žive sretne, pa pomalo i razmažene živote. Isječe im hljeb i stavi sol jer ju, kako daje, obožavaju. To im je kao desert. Ne vezuje ih pa ni na paši. Žao joj je, kaže, neka im slobode. Zato ih satima čuva.
Tamo gdje su obzori široki, a ljudski pogledi skučeni, biti sama i biti žena teret je koji obilježi život. “Plus ova sredina, ipak smo mi Balkan, valjda ne prihvataju da žena može sama funkcionisati. Pa mogu sve sama maltene, uvjerava ona novinare portala Dnevnik.hr.
Ako sneg padne, kaže, ne zna šta će sa stokom, ali, šta je tu je, dodaje. Za popravak krova dovoljno novca nema. Sama ne može. Pa ni sanjati, imati želje. “Voljela bih da sve ovo sredim, da dovedem u neki red, a nemam pojma“, kaže za štalu i životinje. Kad su je novniari Dnevnika.hr pitali šta želi za sebe, rekla je da o tome nije ni razmišljala pošteno.
Snove je ostavila tamo negde početkom rata. Zaboravljene među knjigama o anatomiji, na medicini u Rijeci. Nesuđeni hirurg čija su jedina radost danas one njene životinje.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu