Priča ovo u intervjuu za Blic mladi Kijevljanin Anton, koji tek što je završio školovanje, a već radi “na daljinu” kao analitičar izraelske investicione kompanije. Neko vrijeme je iznajmljivao stan u Kijevu, ali kad je 24. februara počela ruska invazija vratio se u porodičnu kuću koja je takođe u ukrajinskoj prijestolnici. Tog dana mu se jedan događaj najviše urezao u pamćenje.
– Najveći utisak bio je prvog dana rata. Probudio sam se. Bio sam nervozan još i prije nego što je počeo rat jer sam pratio šta se dešava. Sjećam se u srijedu sam otišao u bioskop na kasnu projekciju, vratio sam se kući oko ponoći i bio sam nervozan pa sam pregledao društvene mreže. Zaspao sam u 3.00, a oni (Rusi) su napali u 5.00 pa sam spavao u to vrijeme. Kad sam ustao vidio sam gomilu propuštenih poziva od oca, majke, bivše djevojke, kolega s posla jer sve je počelo, a ja spavam – priča on.
“Shvatio sam ozbiljnost situacije”
– Uzvratio sam pozive. Kijev je tada bio u redu, nisam razumio šta se dešava tamo (na frontu). Spakovao sam torbu za hitne slučajeve, dokumenta, i otišao kod roditelja autobusom. Sve je bilo smireno. Bilo je mnogo ljudi koji su pokušavali da odu, ali svi su bili tihi, ništa posebno (drugačije). A onda smo izašli na kružni veliki put oko Kijeva i vidio sam tone automobila, svih u jednom pravcu – van Kijeva. Linija ka gradu je bila prazna, a linija pored nje za izlazak je bila preplavljena vozilima. Bio sam uplašen jer sam vidio gužvu, a morao sam da stignem do roditelja i nisam bio siguran da li će autobus uspjeti da zaobiđe automobile. Ali, vozač je bio dobar i uspio je da stane sa strane. Izašao sam i pješke otišao do porodične kuće. Ali taj prvi utisak, vidjeti toliko mnogo ljudi koji su istovremeno odlučili da napuste Kijev, tad sam shvatio da je situacija zaista ozbiljna – ispričao je 22-godišnji Anton Blicu u intervjuu preko “Zuma”.
“Zastrašujuća noć”
Drugo iskustvo koje najviše pamti je bilo kad su druge nedjelje rata svi u kući spavali u istoj sobi, koja je pretvorena u svojevrsno sklonište.
– Negde oko 4.00 čuli smo najglasniju eksploziju koju sam čuo od početka rata. Bila je serija eksplozija – prva, druga, treća – i bile su veoma glasne. Prvo što sam pomislio u trenutku je da je raketa pala pored naše kuće. Tada je sa nama bio očev prijatelj koji živi u Irpinju, kod nas je došao kad je sve počelo. On nam je rekao da je to u stvari bila udaljena eksplozija. Za mene je bilo prestrašno, a on je rekao da nije čak bilo ni blizu. Taj čovjek je sada iselio negdje u Evropu, ali te noći nam je rekao da nije bilo čak ni blizu, a bilo je preglasno. Meni je ta noć bila zastrašujuća – istakao je Anton.
Naveo je da su tokom “najstrašnijih dana” svi u porodici spavali u toj jednoj sobi, na madracima postavljenim na pod kako bi svi imali mjesta da spavaju. Najviše vremena provode upravo u toj sobi, a u jednom trenutku se u njihovoj kući sklonilo devetoro ljudi.
– Prijatelji oca i majke, kad se mnogo pucalo došli su kod nas vozom – kaže Anton.
Prozori njegove kuće su, kao i kod mnogih drugih Kijevljana, prelijepljeni trakama, a spolja prekriveni daskom radi zaštite od razbijenog stakla u slučaju eksplozije.
“Plašim se špijuna”
– Kad čujemo sirene odlazimo u našu obezbijeđenu sobu i tu boravimo dok ne objave da je “čisto”. Imamo aplikaciju koja pokazuje da li je na snazi vazdušna uzbuna, da je opasnost prošla i da možemo izaći, veoma je korisna – istakao je Anton, dodajući da je uvijek u zatvorenom kad čuje sirene.
Ruske snage su prošlog vikenda započele povlačenje iz okoline Kijeva, a ukrajinska odbrana je najjača upravo kod prijestolnice zbog čega se njeni stanovnici i dalje osjećaju relativno bezbjedno. Ipak, Anton se plaši, kako je rekao, ruskih “infiltracionih timova ili špijuna”, zbog čega je njegova porodica preduzela dodatne mjere zaštite.
– Prve dvije nedjelje rata bilo je dosta vijesti o infiltracijama neprijateljskih grupa u gradu. Ti timovi, kako su govorili (naši) obavještajci, uveliko se oslanjaju na mape jer očigledno ne poznaju okolinu. Kako bi ih dezorijentisali poskidali smo nazive ulice i brojeve sa naših kuća kako bi ih dezorijentisali. Takođe, obično imamo ukrajinsku zastavu ispred naše kuće, ali je otac odlučio da je skinemo jer je bilo izvještaja da su pucali na kuće ako vide tako nešto – naveo je.
“Kijev relativno pošteđen”
Tokom dana u njegovoj kući se slušaju vijesti ili igraju karte, a Anton ponekad sa ocem ide u civilnu patrolu, ali samo duž njihove ulice. On priznaje da je Kijev do sada, u poređenju sa nekim drugim gradovima u Ukrajini, bio relativno pošteđen. Iako u gradu ima dosta oštećenih objekata, i dalje imaju vode i hrane, a prodavnice rade. Najveći problem je struja, koja se povremeno isključuje. U jednom trenutku nisu imali struje dva dana, ali su imali vode i kuvali su u dvorištu kuće.
– Moje iskustvo je ništa u poređenju s ljudima koji sada žive u okupiranim gradovima poput Hersona, Buče, Irpinja… I u Kijevu je bilo strašno, ali u poređenju sa onim što se desilo Marijupolju, život ovdje izgleda bolje – istakao je.
Anton je istakao da uprkos invaziji ne želi da napusti Kijev.
“Jezivo prazan grad”
– Sada smo u ratnom stanju pa muškarci od 18-60 godina ne mogu da napuste zemlju ni da hoće. Moji roditelji bi mogli, ali ne žele. Rekli su da će ostati ovdje. Moram da kažem, iako je bilo strašno čuti sirene i eksplozije, nismo se osjećali toliko uplašeno da bi odlučili da odemo. Osjećamo se ovde dovoljno sigurno jer je Kijev prijestolnica i ima dovoljno protivvazdušne odbrane i mnogo je naših trupa ovdje. Ali, dosta ljudi je otišlo, skoro dva miliona je napustilo Kijev, a mi smo odlučili da ostanemo – naveo je.
Grad je nakon toga postao značajno prazniji i tiši.
– S početka je to bilo zastrašujuće. U centru Kijeva imamo glavni put sa po tri trake na obje strane. Otac i ja smo vozili trećeg ili četvrtog dana rata tim putem i bio je potpuno prazan. To je bilo jezivo jer znate da se nešto dešava, nije normalno da je taj put prazan – rekao je Anton.
“O ovom se trudim da ne razmišljam”
On ima još jedan strah o kojem se, kako kaže, trudi da ne razmišlja. Nakon što se u ruskoj i zapadnoj retorici pomenulo i nuklearno, ali i hemijsko i biološko oružje, Anton kaže da mu to zvuči “nestvarno”, ali ne isključuje mogućnost da im se i to desi.
– Šalili smo se da ćemo ako (Rusi) upotrebe nuklearne bombe, projektile ili šta god, da neće biti važno gdje si jer će vjerovatno početi Treći svjetski rat. Nismo uplašeni, i dalje zvuči nestvarno jer bi to bio kraj svega, tako do pratimo (situaciju). Nema veze da li ste u Kijevu ili Lavovu, ako počne (nuklearni napad) biće loše svuda. Trudimo se da o tome ne razmišljamo – rekao je.
Takođe je ukazao da je hemijsko ili biološko oružje veoma opasno i za napadača i da se nada su dovoljno pri zdravom razumu da to ne upotrebe.
– Ali, ipak, započeli su rat (tako da ne znam) – istakao je.
Izmijenjene emocije prema Rusima
Anton je rekao da su se u Ukrajini izmijenile emocije prema Rusima, u kojoj su Rusi sa oko 17 odsto najveća etnička manjina.
– Neki Ukrajinci sada mrze sve Ruse, bez obzira na njihove stavove (prema ratu). Ja nisam takav, radikalan. Vjerujem da postoje ljudi u Rusiji koji ne žele rat i ubijanje, ali ono što ja znam je da su ruske trupe u mojoj zemlji i to mi se ne sviđa. Ne mogu da osjetim empatiju prema ruskim vojnicima jer su došli u našu zemlju i ubijaju naše ljude. Neki od tih vojnika su odlučili da ne napadaju, možda će završiti u zatvoru ali bar su se ponijeli kao ljudska bića, nisu pucali u nedužne civile. Naravno, mrzim (ruskog predsjednika Vladimira) Putina i sve što nam je donio i ne volim one Ruse koji govore da Ukrajina nije svoja zemlja, da ne zaslužujemo da budemo odvojeni i da nismo imali naciju do 1991, što nije istina. Ne volim kad kažu da je Ukrajina samo mali dio Rusije – istakao je.
Šta nakon rata?
Nakon rata, Anton želi da učestvuje u obnovi zemlje, ali i da nastavi svoje školovanje.
– Zamišljam da će biti puno dobrovoljaca koji će pomogati u obnovi gradova i planiram da se priključim tim grupama da idem i fizički pomažem u izgradnji. Bar zamišljam da će se to dogoditi, ali ne znam ni šta će biti sljedećeg mjeseca. Sada je veoma teško da se planira bilo šta. Ako bude prilike, volio bih da pomognem. Ima mnogo oštećene infrastrukture i trebaće fizičke snage – istakao je.
– Kasnije planiram da odem na master studije negde u Evropi, možda u Njemačkoj.
Za samu invaziju nema mnogo riječi.
– Ovo je ludost – zaključio je.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu