back button
reload

Društvo

„PROŠLA SAM KROZ PAKAO“ Valentina je odrasla kao JEDINO CRNO DIJETE u gradu, njen život nije bio NIMALO LAK (FOTO)

Biti drugačiji, a isti, govoriti srpski, imati taman ten i jaku kovrdžavu kosu, a odrastati u Jagodini devedesetih godina i danas je gorko sjećanje Valentine Hemeson.

„PROŠLA SAM KROZ PAKAO“ Valentina je odrasla kao JEDINO CRNO DIJETE u gradu, njen život nije bio NIMALO LAK (FOTO)
FOTO: PRIVATNA ARHIVA

U maloj sredini spoznala je šta je diskriminacija u svom najgorem obliku.

Pored verbalnog vrijeđanja, upoznala je i onu strašniju stranu – fizičko nasilje od strane vršnjaka.

Valentina danas ima 26 godina, sa suprugom Ibrahimom Valađom ima sina Jamala, završila je menadžment u IT sektoru, i trenutno radi u medijima, a žive u Novom Sadu. Kako nam je rekla, i njen sin je žrtva diskriminacije, doduše u manjoj mjeri jer živi u velikom gradu. A sve to zato što, kao i njegova majka, plod ljubavi. Naime, Valentinin otac je porijeklom iz Afrike, a sudbina je htjela da i njen životni partner bude sa tog kontinenta.

Od najranijeg djetinjstva prolazila je kroz pravi pakao samo zato što je drugačije puti.

View this post on Instagram

#10yearchallenge 14 years old VS 24 years old

A post shared by Valentina (@wags_style) on

– Odrastanje u maloj sredini je jako teško. Odrasla sam u Jagodini, gdje većina ljudi nikada nije vidjela nekog crnca. Ljudi bi mi stalno prilazili iz radoznalosti, željeli su da mi dodirnu kosu, pitaju odakle sam, dok je bilo i onih koji su me vrijeđali, ponižavali. U malom gradu ljudi žive sporije, što im daje više vremena da gledaju druge ljude oko sebe, pa tako i u mom slučaju. Djeca su takođe bila podijeljena, jedni su mi prilazili iz znatiželje, dok su me druga deca izbjegavala, neki od njih su se plašili da mi priđu – priča Valentina.

Svi su nemo posmatrali i ćutali na uvrede

Dok je kao dijete izazivala znatiželju, pravi problemi su počeli sa polaskom u prvi razred osnovne škole. Taj period će joj zauvijek ostati urezan u sjećanju. Ono što ju je najviše boljelo, jeste što niko nikada nije stao na njenu stranu.

– Vršnjačko nasilje je obilježilo dobar dio mog djetinjstva. Od polaska u školu do petog razreda, djeca su me vrijeđala, omalovažvala, pa čak i fizički zlostavljala. Bilo je dana kada nisam željela da idem u školu jer sam se bojala. Zvali bi me “niga”, mali crnac i raznim pogrbnim imenima. Svakoga dana je bilo sve gore i gore, a u školi nije bilo nijedne osobe, od učitelja, nastavnika, direktora, koja bi me zaštitila. Svi su se pravili da ne vide šta se dešava.

Sa ulaskom u pubertet, riješila je da se izbori za sebe. Na uvrede je počela da odgovara znanjem i isticanjem svojih kvaliteta.

– Sve je trajalo do moje 11, 12. godine. Bio je to trenutak kada sam prestala da se plašim, kada sam odlučila da se suprotstavim svima i pokažem svoje kvalitete i mogućnosti. Znala sam da jedino mogu da se suprotstavim svojim rezultatima. Učestvovala sam na mnogim školskim takmičenjima, počela da treniram rukomet, angažovala se u nekoliko nevladinih organizacija i Crvenom krstu. Rezultati su se ređali, a ja sam među svojim vršnjacima postala najaktivnija, dobila sam čak i plaketu grada za svoj doprinos zajednici. Počela sam da držim radionice po školama, angažovala se na humanitarnim projektima i tako stekla poštovanje i odraslih. Naravo da tu nije bio kraj. Psihičko i fizičko nasilje je nestalo, ali je diskriminacija ostala, i mislim da ću se sa time boriti cijeli život. Promijenilo se to što se ljudi ne usuđuju da me napadnu, otvoreno vrijeđaju, ali i dalje misle da sam manje vredna od njih ili mi sude na osnovu izgleda i boje kože.”

“Ti si žena fudbalera, mora da si glupa”

Diskriminaciju i danas trpi, a kako je rekla za Blic, ljudi su počeli da je posmatraju i kao sponzorušu, zbog činjenice da joj je muž fudbaler, te zbog toga stavljaju znak pitanja i nad njenim intelektualnim kvalitetima.

– Uvijek kažem da je diskriminacija dio mog svakodnevnog života. Mislim da ne prođe ni jedan dan, a da ne osetim neki vid diskriminacije. Uvijek sam morala da dam 200 odsto da bih dobila ono sto želim, morala bih da se trudim duplo više od ostalih. Do sada sam se borila protiv rasne diskriminacije, a sada su tu i predrasude ljudi zbog moje veze sa fudbalerom. Sada više nisam samo jedna meleskinja, već se mnogi vode stereotipom da sam glupa, sponzoruša i da ne znam ništa da uradim samo zato što sam sa fudbalerom. Često budem diskriminisana zbog te činjenice, pogotovo kada su poslovi u pitanju. Ljudi samo pomisle “ona je žena fudbalera, zna samo da se obuče i ništa više.” Bude i onih koji misle da tu nema ljubavi već je naša veza iz koristi. Skoro se dogodilo da me je jedna žena pitala da li bi voljela muža da nije fudbaler”.

Sa suprugom Ibrahimom je u vezi sedam godina, koliko je prošlo od kako su se upoznali dok je on još igrao u Javoru iz Ivanjice. Kao par izazivaju pažnju, te se ljudi prosto začude kada progovori tečan srpski jezik. Kako kaže, nekad je to iznervira, a nekada joj to bude i smiješno.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA
FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Život u Novom Sadu

Pored toga što vodi računa o porodici, zaposlena je u agenciji koja se bavi praćenjem medijskog sadržaja, a kao zaljubljenik u modu, vodi i svoj lični modni blog.

– Moda je moja velika životna ljubav. To sam nekako ostavila po strani u prethodnih par godina zbog drugih obaveza, ali se sada polako vraćam. Pokušavam da se ozbiljno posvetim tom – kaže ona.

Valentina, Ibrahim i Jamal žive u Novom Sadu. Za razliku od nje, njen mališan ima priliku da odrasta u većem gradu i sredini koja je navikla na multietičnost. Ali ipak, kako je rekla, ni njen sin nije izbjegao diskriminaciju od strane vršnjaka.

– Moj sin je u malo boljoj pozociji, nego ja. On odrasta u većem gradu, što je puno olakšavajuća okolnost. Naravno da i tu ima onih rasistički nastrojenih, ali dosta manje. Bilo je slučajeva da su neka djeca mislila da je Rom ili je crn zato što je prljav. Nama kao roditeljima bude jako teško da mu objasnimo šta se dešava, jer je on još uvijek mali. On odavno shvata i zna da je drugačiji, ali još uvijek ne zna šta znači biti diskriminisan – rekla nam Valentina.