Žive u šatorima i improvizovanim kampovima u parkovima, spavaju i na otvorenom, kupaju se u rijekama, a pomoć koju dobijaju više stiže od pojedinaca, lokalnih vlasti koje su prinuđene da se bave njima, te humanitarnih ili međunarodnih organizacija, nego od države.
Organizovanih punktova gdje bi mogli redovno da dobiju hranu, ljekarsku pomoć ili da se ljudski istuširaju, uglavnom, nema. Oni sami, pritom, nisu pretjerano zainteresovani da se prijavljuju zvaničnim službama ili obraćaju državnim ustanovama, jer žele da nastave put.
Migranti i izbjeglice su vruć krompir od kojeg svako bježi, ne samo u BiH, već u cijeloj Evropi. A u BiH je dodatni problem to što naše institucije ne funkcionišu, a posebno kada imamo tako neku ekstra krizu. Osim toga, kod nas se ne zna šta je čija nadležnost za mnogo banalnije stvari, pa ni za ovu situaciji. Da ne govorimo o tome da se odgovornost samo prebacuje – kaže Aleksandar Žolja iz Helsinškog odbora građana Banjaluka, jedne od organizacija koja je za pomoć migrantima i izbjeglicama u Krajini prikupljala i dijelila humanitarnu pomoć.
Uradili su to, kaže, prije svega humanitarno, ali djelimično i da bi “institucijama i građanima poslali poruku da su to ljudi koji su pobjegli od zla”.
– I da počnemo o njima razmišljati i sa te ljudske strane, a ne samo političke – dodaje Žolja.
Pravnica za ljudska prava Gorana Mlinarević, koja je aktivna i u pomoći migrantima u BiH, ističe da je pomoć ovim ljudima prvenstveno obaveza države, jer je ona “preuzela na sebe odgovornost usvajanjem zakona o azilu, da će se ona baviti ovim pitanjem i ovim problemima”.
I međunarodne organizacije su, ističe, odgovorne i morale bi biti aktivnije, ali se na konkretnim primjerima primijeti njihova odsutnost.
-Najveću podršku im pružaju stanovnici, ali mora se insistirati na sistemskoj pomoći – kaže ona.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu