Jer kako drugačije prokomentarisati da sve češće možemo čuti da neko godinama čeka da se podigne optužnica ili da predmet dobije bilo kakav sudski epilog. Dok, s druge strane, opet postoje slučajevi koji budu završeni u samo par sedmica.
Možda bi najbolji odgovor na ovo pitanje dobili kada bi pogledali imena optuženih ili oštećenih. Upravo zbog toga možemo reći da kod nas pravda nije slijepa.
„Sljepoća pravosuđa“ se odnosila na nepristrasnost, odnosno na obavezu utvrđivanja istine isključivo prema pouzdanim dokazima, a sigurno ne po telefonskim pozivima i uticajima.
Za pravdu se takođe često kaže da je „spora, ali dostižna“. Međutim, posmatrajući rad našeg pravosuđa, riječ „spora“ dobija sasvim novo značenje.
Kao primjer možemo uzeti i slučaj koji se desio prije tačno godinu, kada je prilikom studentskih igara pretučen fudbalski sudija.
Napad se desio pred stotinak svjedoka, postoje i slike sukoba, ali Tužilaštvu je sve to, izgleda, malo da okonča slučaj.
Zbog toga se nameće logično pitanje, kako će riješiti teži slučaj kad im za jednu banalnu tuču treba više od godinu dana da nešto poduzmu.
Nije sporno da tužioci imaju puno posla, da im ovo nije jedini slučaj, ali ipak ne postoji nikakvo opravdanje za ovakvu sporost.
Da li je neko u Tužilaštvu pomislio na pretučenog sudiju, na to da taj čovek treba da doživi neku vrstu satisfakcije za sve što je proživio?
Da je sudija rođak nekog političara, direktora ili funkcionera, do sada bi sve bilo završeno, ali ovako mu ostaje da sjedi u kući i da se nada da će konačno doći na red i njegov slučaj.
Bliže se i nove studentske igre, a Tužilaštvo je svojim radom poručilo takmičarima: “Ako ne budete zadovoljni sudijom, samo udrite”.
Dok dođete na red za optužnicu, vi ćete već raditi u Njemačkoj.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu