Izbor pisca Igora Marojevića: Najboljih 10 albuma srpskog rokenrola

Kultura
Autor:

1. Disciplina kičme – Sviđa mi se da ti ne bude prijatno (1983)

Album odsviran u drum&bass izvedbi, koja će desetak godina docnije i te kako napasti svetsku scenu. Prvenac Discipline kičme odlikuje pre svega minimalistički koncept nalik pankerskom ali u manje eksplicitnom ruhu, baš onoliko koliko je to postpank bio spram muzičkog pravca koji je ključno obeležio drugu polovinu sedamdesetih i celu tu deceniju. U nedostatku reprezentativnog srpskog pank-albuma, a po gotovo identičnoj meri tačnih sviračkih i tekstualnih predviđanja i nepatvorene energije, Sviđa mi se da ti ne bude prijatno bi mogao da važi i za srpski Nevermind the Bollocks, Here’s the Sex Pistols. To što je taj pank prožet bluz i džez elementima, samo je nužan dodatni poetički otklon i još jedan momenat koji Dušana Kojića čini vizionarom.

2. Šarlo akrobata – Bistriji ili tuplji čovek biva kad (1981)

S druge bi strane neko, zbog manjeg vremenskog kaskanja, za domaći pandan vrhu svetske alternative sedamdesetih odredio ovaj album. I ne samo zato: i Sex Pistols i Šarlo akrobata su, gledano najstriktnije, imali samo po jedan LP. Međutim, Bistriji ili tuplji čovek biva kad hvata prelaz sedamdesetih u osamdesete, tražeći poetičku okosnicu u postpanku i njuvejvu u vidu prva dva projekta Gang of Foura. Kanda je taj bekgraund na albumu ŠA znatno manje prisutan zbog traženja eventualnih uzora u GoF nego da bi izrazito raznorodne numere i zaleđina poetike spontanog i samogasećeg haosa dobile na internom sjedinjavanju. Tome su, bez sumnje, doprinele i jedinstveno maštovite ali disciplinovane bubnjarske deonice pokojnog Ivice Vdovića Vda.

3. Idoli – Odbrana i poslednji dani (1982)

Koliko je sve, pa i politika, kontekstualno, plastično svedoči ovaj album Idola. Samo deset godina kasnije, stihovi poput „svetosavska blaga ruka kaže put“ (Kenozoik), pravoslavno pojanje (Moja si) ili parodija hrvatskog i bosanskog mejnstrima (Gdje si sad Cica maco) delovali bi znatno zluradije spram Drugog ili, u blažem slučaju, kao zbir opštih mesta. Ali u jednoj državi lišenoj političkog pluralizma, sve nabrojano je i početkom osamdesetih zvučalo iznenađujuće i avangardno. Uostalom, kako bi delovali oprečno željama i/li iziskivanjima političke vrhuške, mnogi prozapadni opozicionari onog vremena nosili su brade koje vidim kao – volens-nolens – mogući vizuelni pandan ćirilici na omotu Odbrane, ili je ipak nekako moguće da je (i) obratno.

4. Ništa ali logopedi – Vaspostavljanje (1998)

NaL koriste čestice folklora da bi, u pop registru, pružili najsmeliji i najduhovitiji, ali i najtemeljniji odgovor na večito pitanje srpskog arhajskog bića. Više od pola pesama na albumu ponire do korena kolektivne iščašenosti. Problem recepcije LP-a dugovao se njegovoj praktično dvogodišnjoj zabrani ali i tome što ga domaća mejnstrim-publika nije razumela ili primetila dočim je urbana uglavnom alergična na harmoniku u bilo kom kontekstu, sem u kontekstu inostranog etna.

5. Električni orgazam – Lišće prekriva Lisabon (1982)

Teško da je traganje za identitetom osamdesetih i za odgovorom na pitanje kako valjano pevati posle panka – i dalje njuvejv?, postpank u užem smislu?, dark?, novi romantizam?… – u srpskom rokenrolu iskazano jezgrovitije i sa više dobrih pesama nego na drugom albumu Elorga. Album je ključno obeležila višestruka uloga Ljubomira Đukića, sa kojim docnije iz benda nestaje ogroman kreativni potencijal.

6. Katarina II – Katarina II (1984)

Relativno srodno, samo nešto intelektualnije ali i komunikativnije traganje sa znatno manje pesama. I sa znatno manje dobrih pesama.

7. Partibrejkers – Partibrejkers (1985)

Rečeno traganje izvedeno smelom kombinacijom pravaca – u (post)pank atmosferu uvesti garažni, maltene doktorfilgudovski rok i bluz – za šta je zaslužan i producent, čiji je nadimak Koja 😎

8. Beograd – Remek-depo (1983)

Malo okasnelo prikupljanje neoromantičarskih i tehno-pop elemenata u produkcijski, svirački i idejno ekonomičan album sa dovoljno pesama čiji se kvalitet ne otkriva na prvu loptu; naprotiv.

9. Kanda, Kodža i Nebojša – Prekidi stvarnosti (2005)

Na listi po difoltu mora biti bar jedan album iz 21. veka. Bilo bi u tom svojstvu lepo svrstati neki noviji bend ili izvođača, ali ne vidim nijedan LP celovit u meri po meni najzrelije ploče KKN. Kičmu ovog albuma Kanda, Kodža i Nebojše čini umeće gitariste Nenada Pejovića da u bilo kom od vrlo raznorodnih registara u kojima se pesme kreću, svira kao kod kuće i uvek upečatljivo, a neretko i nepredvidljivo. Od albuma zvanično novih izvođača mogao bih u svoje ime – kao što je i sa svim drugim – istaći prvence Repetitora i Goribora.

10. Heroji – 88

Ovaj album za svojim vremenom traga možda najintenzivnije – u smislu: sa najviše širine – a u isti mah najopuštenije. Nažalost, dometi su mu svakako umanjeni oprečnošću producenta Momčila Bajagića Bajage bilo kakvom alternativnom iskazu.

(Blic)

IZDVAJAMO