Imala sam 23 godine, tek sam počela da radim. Bila sam sa bratom kod mame, bio je Vaskrs. Poslije ručka sam otišla kod drugarice, zazvonio mi je telefon i mama mi je rekla: “izvršen je atentat na tatu, dođi kući”. Samo sam pitala da li je živ, ona je rekla: “ne znam”. U tom trenutku moj brat ide na lice mjesta, i dok sam došla kući on me je zvao. Imam utisak da mi je u tom trenutku bilo potresnije zbog njega, jer je plakao. Tu mi je samo bio mrak, samo se desi suženje svijesti. Poslije toga idu neki drugi problemi, to je momenat koji ćemo nas troje pamtiti kao naš najintimniji momenat – ispričala je Jelena, dok su joj oči bile pune suza, i objasnila zašto su ona i brat odlučili da ne plaču na sahrani oca, prenosi Blic.
– Nismo htjeli da pokažemo slabost. Poslije tog prvog šoka, ja sam osjećala bijes i dugo je bio prisutan. Na sahrani smo željeli da svojom snagom pokažemo tatinu snagu, da kažemo da ga nisu ubili, da je on pobjednik, a da oni nikad neće biti. Da su oni žrtve svojih ludila i sujeta, a ne mi. To nam je bilo važno, da ni u jednom trenutku ne pokažemo da je on gubitnik, on je apsolutni pobjednik čak i u tom trenutku kad ga spuštaju u zemlju.
Jelena je objasnila da ni poslije 20 godina nije uspjela da zaliječi tu traumu, jer krivci za ubistvo njenog oca još uvijek nisu osuđeni.
– To ostavlja traga, neke stvari se nikad ne prevaziđu. Zato i danas kad se setim tog trenutka, ne mogu da zadržim emocije. Kad bi se slučaj razriješio bila bi to tačka, mislim da je to potrebno svakoj porodici. Tek tad psihički možeš sam sa sobom da ostaviš to na neko mjesto. Tad dobije oblik završeno je, ali će uvijek biti dio mene i da onda mogu snagu koju trošim na ovo, da trošim na neke druge stvari. Dugo su trajali repovi tatinog ubistva, jedino što sam saznala kasnije, jeste da su nas nekoliko godina poslije ubistva pratili da vide kako ćemo se ponašati. Pola svog života čekam da se taj proces završi i da znamo ko je počinilac, jer sad imam i dijete i želim njemu da se posvetim i da zatvorim to poglavlje – ističe glumica koja je i nakon smrti oca morala da se suoči sa drugim nedaćama:
– Mnogo nas je boljelo jer smo nakon tatine smrti predstavljani kao neka tamo porodica, jer se njegova prijateljica Branka Prpa u jednom trenutku okrenula protiv nas i htjela da uzme svu njegovu imovinu i novine koje je otvorio. To je jako dugo trajalo i bilo mučno, pogotovo što je ona predstavljana kao udovica, a mogla je samo da nosi titulu prijateljice. Nisam mogla da legalizujem stan u kome živim, nisam znala da li će me neko izbaciti, jer je ona imala političku potporu, a ja nisam.
Jelena je u braku sa kolegom Aleksandrom Đuricom od 2002. godine, a zajedno imaju kćerku Martu. Ona je takođe otkrila koliko dugo je trajala njihova bitka za potomstvo.
– Za kćerku smo se jako dugo borili. Vjenčali smo se 2002. godine, a nju smo dobili tek 2014., tako da je naša borba trajala 12 godina. Imala sam šest vantjelesnih oplodnji, bio je to jako težak period za nas. Poslije godinu, dvije sam počela da shvatam da imam problem da zatrudnim. Najgore je bilo što kod nas nije postajao ni jedan konkretan problem, onda sam stalno pila neke hormone i na kraju zaradila endomitreozu. To je najteža borba kod bračnih parova i sve je češća kod nas. Mnogo ljudi se u toj borbi pogubi, mnogo se raziđe. Ja sam imala osjećaj krivice, jer je u meni bio problem. Imala sam trenutke kad sam govorila mužu da nađe drugu ženu, jer ovo sa mnom ne ide. Usponi i padovi tokom dugog niza godina, ali smo izgurali – zaključila je glumica u emisiji “Preživjeli” na K1.
Jelenu smo, podsjetimo, gledali u mnogim ostvarenjima, poput “Ubica mog oca”, “Urgentnog centra”, “Otvorenih vrata”, “Pogrešnog čoveka” i drugim. Njen suprug Aleksandar Đurica igrao je u “Tajnama vinove loze”, “Nemanjićima”, “Kamiondžijama” itd.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu