Možete da nas pratite
i putem aplikacije za
Besplatno na
Link je kopiran

KAD KOŠMAR POSTANE JAVA Ivan je izgubio pasoš u avionu na putu do Beča i evo kroz šta je sve zbog toga prošao

Društvo
Autor:

Foto: RAS Srbija

Šetam go centrom grada, u slobodnom padu sam sa vrha zgrade, noge su mi kao od gume, uzalud tražim pasoš na graničnoj kontroli… Ovo su neki od najjezivijih košmara iz kojih se budim okupan znojem. A šta kad košmar postane java?

Let za Beč je bio miran. Jezdili smo ispod oblaka, jer ATR ne voli velike visine. Moj strah od letenja je bio nadjačan bukom propelera. Lagano smo sletjeli i očekivao nas je transfer za Grac.

Džentlmenski sam propustio dame na pasoškoj kontroli i već uslovljenim refleksom počeo da provjeravam džepove u kojima sam očekivao da ću naći pasoš. „Pobogu, je l’ moguće da se nalazi uvijek u posljednjem džepu?“, pomislio sam. A u posljednjem džepu samo račun iz fri-šopa. A prsti u praznini džepa i dalje su se batrgali u nadi da će se očešati o koricu crvene putne isprave. Ništa. Mislim, kome se još desilo da izgubi pasoš? Tu je. Smiri se. Suzbih hladan znoj. Udarih se još par puta po džepovima. Nikad manje mjesta na kojima se može naći pasoš. Zar nemam još koji džep? Provjeravao sam čak i one koji su toliko mali, namijenjeni za vizitkarte i ostalu sićuriju. Možda se pasoš smanjio čisto da bi mene zaplašio. Dao sam hladnom znoju zeleno svijetlo, a sječenje u donjem dijelu stomaka se samo javilo. Okrenu se aerodrom oko mene. Anksioznost me slomi. Je*iga. Smiri se. Udahni, izdahni… Bacih pogled po bolnički čistom podu aerodroma tražeći svoju putnu ispravu. Ništa. Stisni petlju i priđi policajcu na šalteru. Vođa puta ostade sa mnom. Ostatak ekipe prođe sažaljivo me gledajući. Ja njih častih pogledom punim ljubomore, prenosi Blic.rs.

A šta sad?

Nećete vjerovati dve stvari. Prva, na aerodromu u Beču je lakše naći čovjeka koji je izgubio pasoš nego službenika koji makar natuca engleski. Druga, kad nađete nekoga ko je voljan da vas sasluša i razumije, shvatite da ne postoji jasna procedura šta kada se pojavi neko ko tvrdi da je izgubio pasoš. U EU su navikli na one koji bez pasoša pokušavaju da im pređu granice. Njih po kratkoj proceduri rješavaju. Ne baš humano. Ove druge luzere samo gledaju „koja budala“ pogledom.

Sjetih se da pražnjenjem bešike i na najkraćim letovima prekraćujem vrijeme provedeno u vazduhu. Vjerovatno sam u pretincu ostavio pasoš da mi ne smeta. Pozovite, posadu, vjerovatno će ga naći, uskliknuh. Uzalud, već je odletio za Beograd. Ostatak moje ekipe već je bio na putu za Grac. Organizatori puta su se našli u čudu i pokušali su da mi pomognu. Dovoljno posramljen zamolio sam ih da vode računa o ostatku grupe, kako bih u svojoj sramoti, ipak, bio sam. Doduše, sa desetak policajaca. Sa strane me neko na srpskom pozva. „Brate, šta je bilo?“, upita me mladić koji radi na aerodromu. Dijete naših gastosa, na solidnom srpskom je proćaskao sa mnom i slegnuo ramenima i sažaljivo me pogledao umesto “zbogom” i “srećno”.

Tri sa tri

Već sat vremena sam na ničijoj zemlji. Pozivam ambasadu i konzulat u Beču, naravno po preporuci iz Beograda, ali dok su oni i stigli da reaguju, ja sam bio prebačen u odjeljenje za strance. Tu više niko ne može da mi pomogne. „Znamo da gubljenje pasoša nije kriminal i svakom se može desiti…“ . „Ne, samo se meni može desiti“, prekidoh ljubaznog policajca, koji je bio toliko mršav i da nije imao pištolj siguran sam da bi ga vjetar oduvao. „Moramo da vas smjestimo, hm u posebnu prostoriju.“

Foto: Valda Kalnina/EPA

Ilustracija

Selfi iz ekstradicionog pritvora

Odjednom iz okruženja gdje je sve osmišljeno da bude praktično, sa visokim plafonima i kožnim udobnim foteljama, obreo sam se u prostoriji tri sa tri sa WC-om, rešetkama, plafonom od jedva 220 cm i tri metalna ležaja. Naježio sam se od hladnoće prizora, pa mi oko uhvati jedno ćebe, koje je po mojoj procjeni grejalo na stotine izbjeglica iz ratom zahvaćenih područja. Sačekajte ovdje, reče policajac i pritvori vrata, tek toliko da se ne osjetim zaključanim. Vaj-faj je i dalje radio i to bolje nego na gornjim spratovima. Legoh na migrantsko ćebe i opalih selfi. Nemoguće je da ovo sakrijem. Poslaću ovo u redakciju, neka me malo zezaju. I jesu. I previše za moj ukus. Pale su i fotomontaže i trule fore, a već tada je naručena ova reportaža. Javila se i ekipa iz Graca. Koja sam ja dijabola, pomislih i zatvorih oči. Ustao sam u pet ujutro. Sada je bilo jedva 11, a agonija ni blizu kraja.

Jedna od pošalica kolega

Poslije pola sata došao je mršavi policajac. Rekao mi da ništa nije nađeno na IZGUBLJENO-NAĐENO te da moraju da obave ekstradiciju. To znači da prvim letom domaće avio-kompanije u prisustvu policajaca moram da budem sproveden u avion za Beograd. Odlično, uzviknuh. Nije me bilo briga za svu tu sramotu i eventualne plašljive poglede ljudi sa kojima bi se ovakav krimos vozio. Bitno mi je bilo da se konačno nešto desilo i da postoji nada da ću opet vidjeti svoj dom. Ako to znači ispraćaj dostojan narko-bosa, neka bude tako. Odjednom moj „zatvor“ postade ljepši i udobniji. Rekoše da će me pustiti u tranzitni prostor do devet uveče, kada imam let nazad. To što sam morao da čekam devet sati za let nazad nije me previše brinulo. I taman dok sam smišljao šta da naručim ženi za večeru, čuh „We have good news mister“. Naravno da nisu bile dobre vesti. Locirali su mi pasoš u Beogradu. Stiže večeras i moram da ga sačekam. Dobro, hvala, ali može li ipak ekstradicija? Začuđeno pogledaše ovog ludaka. Ne, izvinite, kada sačekate pasoš, više niste ilegalno ovdje i ne moramo da vas vratimo. Slobodni ste da idete gdje želite. O, ne…

Zagrljaj

Moja ekipa u Gracu je odradila sve što treba. I sutradan ujutro bismo svakako bili u Beču gde smo imali let nazad za Beograd. U prevodu. Trebalo je da sačekam devet sati dok mi ne stigne pasoš. Još sat i po čekanja autobusa za Grac. Zatim vožnja od dva sata. Stižem u hotel u pola jedan ujutro. Spavanje par sati, pa nazad za Beč. Horor. Bolje da me kao Eskobara vrate u Beograd. Od 9 sati čekanja, tri sata sam proveo u restoranima, ostalih šest sati sam prespavao. Nasmijani policajci su mi donijeli pasoš, a ja sam ih, onako lud od čekanja, još i zagrlio. Nisu bili previše iznenađeni mojom srdačnošću. Ujutro doručak, pa bus, pa avion, pa Beograd. Kako vaš grad izgleda lijepo! Zaista, vrijeme u zatvoru otvara oči.

Roming

U trenutku moje najveće agonije na aerodromu stiže mi SMS. Obaveštavamo vas da je vaš račun u romingu 20.000 dinara. Isključih prenos podataka i dadoh sebi riječ da se neću više javiti ni na jedan poziv, pa makar me i sam Sebastijan Kurc zvao.

Možete da nas pratite i putem aplikacije za Android ili iPhone/iPad.

IZDVAJAMO