Ministar Trninić je sindikalcima već poručio da ih „ne doživljava ozbiljno“. I moramo mu vjerovati, jer se Trininić nije naročito potresao ni kad su željezničari marširali ulicama Banjaluke, prolazili pored zgrade Vlade RS sa uzdignutim srednjim prstom skandirajući „lopovi, lopovi“, pa ni kad su štrajkovali glađu zbog 50 KM i kada je kestenje iz vatre morao da vadi lično Milorad Dodik, uz rakiju u staničnom bircuzu.
Niko odavno u ovoj zemlji ne doživljava ozbiljno ni štrajakče, ni zviždače, ni opozicionare, ni građanske aktiviste, ni novinare istraživače, ni borce protiv korupcije. Eventualno, najglasnije među njima, s vremena na vrijeme, predostrožnosti radi, ocrne kao narodne neprijatelje i strane plaćenike i – tjeraj dalje za iste pare.
Ali, šta ćemo sa štetnim ugovorima? Šta ako u tvrdnjama sindikalaca ima bar zrna istine? Ko će to istražiti? Jer, nisu u pitanju male cifre, radi se, navodno, o stotinama hiljada evra. I elementarna računica pokuzuje da tu „nečeg ima“, jer nisu „Željeznice RS“ tek tako zapale u dugove iz kojih će ih čupati građani Srspke naredne 32 godine, vraćajući rate kredita od 100 miliona KM.
Navodno, naročito se od 2011. godine dešavalo svašta, pa i to da „nestane“ 500 vagona, kojih ima u „papirima“, ali ih uživo godinama niko nije vidio. Ko će to istražiti? Nije teško: pročitaš, zaviriš, pogledaš – ili ima tih vagona, ili ih nema! Nije vagon školska sveska od 60 lista, pa da se zaturi iza kauča.
Nisu ni stotine hiljada evra dugme! Nije ni posljednjih osam godina neka praistorija, zna se ko je (bio) ko u ta vremena.
Sindikalci prijete i krivičnim prijavama. Neke su, vele, već spakovane. Nastaviće istim tempom, ako… Ako šta? Ako ne dobiju povećanje plata od oko 50 KM po radniku. A šta ako to dobiju?
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu