Ja sam upisala stručnu školu, Ekonomsku, koja i nema neke veze sa pisanjem. Međutim, u tom periodu se desio moj neki preobražaj. Tu sam upoznala profesoricu srpskog jezika, Dobrilu Malešević, koja je na neki način i najveći krivac za svaki moj uspjeh. Mogu reći da su te četiri godine bile za mene prava priprema za ono stvarno što ću ja biti u životu. Ja nikada nisam mogla ni da zamislim da ću upisati knjiženost. Kad sam došla u srednju školu kao da nisam imala ništa osim tog kofera punog nečeg buntovničkog, neki bunt, otpor prema svemu što osjećaš. Tada su krenuli neki ozbiljniji radovi da bi nastala prva knjiga „U san odevena“, više prozna zbirka eseja, moj dnevnik. Nešto što stvarno u jednom trenutku meni i nije djelovalo kao nešto posebno. Međutim, sad kad razmišljam o tome, možda je to i najljepša moja uspomena koju ja nosim iz tog perioda – kaže Lakić.
S obzirom na to da se u pisanje i izdavanje svoje knjige upustila kao jako mlada, nailazila je na prepreke koje su se u tim godinama činile velikim i nepremostivim. Shvatila je da knjiga zahtjeva i mnoga finansijska izdvajanja, što samo po sebi ima težinu. Međutim, kako i sama kaže, kada počneš da maštaš i sanjariš, kao da zanemariš sve te prepreke. Danas postoji mnogo fondacija koje pomažu u finansiranju projekata i ideja mladih, od kojih su nerijetko i publikacije raznih književnih djela.
– Kada sam odnijela taj rukopis na prvu recenziju javila mi se jedna recenzentkinja koja je pogledala rad i rekla, to nije loše u suštini, mada, knjiga je proces. To je ona šablonska priča. To meni tada i nije bilo nešto drago da čujem, jer želiš da se nešto desi sad i odmah. Tad sam to doživljavala i pomalo tragično. Da li da uopšte i pišem kad moram toliko čekati? Rukopis sam predala nekad u decembru, da bi knjiga izašla u maju. Kad je izašla ta knjiga imala sam utisak da je to ono što najviše mogu da ostvarim, da su te neke priče moja forma, šablon – objasnila je.
Druga Ivanina knjiga je istorijski roman koji je još u pripremi. Radnja je smještena u period Srednjeg vijeka, jer se zbog interesovanja za taj period posvetila dugom izučavanju istog. Kroz ovaj roman, prema njenim riječima, pokušala je da poveže nešto što je nastalo davno, sa onim što nastaje sada i tu da napravi jedan paralelizam vremena.
– Ta knjiga je možda jedini pravi način da ja izrazim sebe, jer je dosta dublja, obimnija, ali je emocija ostala ista, nježnost, senzibilnost. Jedino što se stvarno promijenilo su godine učenja. To je taj osjećaj da danas možda nešto možeš uraditi na neki određen način, a sutra ta slika dobija neki drugi ram – kaže mlada književnica.
Ono što je shvatila još na samom početku bavljenja pisanjem je da mala sredina ne daje puno šansi da napreduješ. Primijetila je da skučen prostor i ljudi, bez obzira koliko poštovanja pokazali, zbog predrasuda obično ne pruže podršku.
-Kad dođeš u fazu kada vidiš da te čita neko stvarno ko ne zna ni kako ti izgledaš, ni ko si, ni šta si i da mu se to stvarno sviđa, e to je možda ona najbolja povratna informacija koju svaki umjetnik dobija. Meni je to najveća nagrada – dodala je i objasnila da roditeljima nikada nije padalo na um da će se ona jednog dana baviti književnošću. Ipak, glavni pokazatelj da se nešto mijenja u njenom životu bilo je gomilanje knjiga u kući.
-Roditelji su me podržali i bilo im je drago. S obzirom da oni ne dolaze iz tih oblasti, nisu bili upućeni u to kako funkcioniše izdavštvo. Oni su pored mene bili jednako hrabri da uđu u sve to i da me podrže. Bilo je perioda kada mi je stvarno trebao vjetar u leđa. Na primjer kada sam knjigu nosila na recenziju. Dođeš u fazu kada ti neko pola toga prekriži i kaže da nije dobro i teško je nositi se s tim ako nemaš ljude koji će stati uz tebe i pomoći ti da se nosiš s tim – ispričala je.
Ono što joj teško pada u današnjem društvu je to da ljudi nisu toliko kreativni. Primijjetila je da je rijetko ko spreman da uradi nešto drugačije, da da nešto novo. Pa i da to nije dobro, bar da rizikuje i pokuša.
-Ono čega se ja najviše bojim generalno, ne samo za društvo, nego i za pojedinca jeste letargija. To je nešto najgore što može da zadesi svakog mladog čovjeka i bilo koga uopšte. To dovodi do toga da su ljudi okruženi nečim što nema pravu vrijednost. Ja mislim da mladim ljudima nedostaje podsticaj za nešto, da nas inspiriše svakodnevno, da nam daje snagu, da probudi tu neku dobru vilu u nama i da mi možemo koračati sigurnije i hrabrije nego što mislimo da jesmo. I možda je najveći problem ovog društva taj osjećaj beskorisnosti. Ljudima je najlakše da se požale na nekog drugog i da im je neko drugi kriv. Ali danas ako se ne okreneš sam sebi i svojim mogućnostima, ništa nećeš napraviti – kaže Lakić.
Ova mlada književnica smatra da je danas mnogo ljudi koji pišu, što ne znači uvijek da je u pitanju kvalitet. Ipak, smatra da svakome treba dati priliku, jer kako kaže, dovoljno je samo da to tu osobu ispunjava na bilo kakav način i to je odmah prilika da čovjek bude manje nezadovoljan.
– Ja stvarno volim čitati savremene pisce, pored klasika koji su vanvremenski. Ali stvarno ima ljudi koji od svog života naprave umjetnost i to je ono jedino pravo što nas može ispunjavati. Ako napišeš nešto što bar jednu osobu dotakne to onda stvarno vrijedi – dodala je.
Inspiracija je svuda oko nas
Inspiraciju treba tražiti u dobrim ljudima. Inspiracija je svuda oko nas. Ja je nalazim u tužnim momentima i stvarno to volim. Kada osjetim da ne mogu, taj dan ne pišem. Ali inspiracija je i u razgovoru sa ljudima, u pričama iz djetinjstva, u totalnim strancima. I tu treba i tražiti ideju jer samo tu ima prostora da ti napraviš svoje nebo, onako čisto, beskrajno, plavo i potrebno. Da svaki put kad se osjećaš tužnim pogledaš u to i jednostavno ti bude lakše u svakom momentu.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu