Čini mi se da svake godine ima sve više žrtava. I sama sam bila žrtva nasilja i znam koliko mi je snage trebalo da to kažem i priznam. Žrtve često imaju osjećaj krivice da su one krive. Ima tu dosta osuda, nerazumijevanja i seljačkih priča, rekla je Ceca za Kurir.
Kaže da joj je trebalo dosta vremena da prizna javno nasilje koje je preživljavala.
– Trebalo mi je dosta vremena da ja to javno kažem. Do kraja života vam ostane trauma i to nikada ne zaboravljate. Kad sam počela da pričam o tome, osjetila sam veliko olakšanje. O tome treba pričati i to nije sramota. Prvo me je bilo jako sramota. Nepisano je pravilo da kad nastupi prvi udarac da će se to nastaviti. Imala sam tu ludu sreću da sam imala i svoj posao i svoj novac, pa nisam zavisila od siledžije sa kojim sam bila – rekla je Ceca.
Nasilje koje je trpjela, trajalo je šest godina. Kako kaže, batine su bile toliko strašne da je svog tadašnjeg supruga nasilnika molila da je ubije kako ne bi više trpjela batine.
– Nasilnici su dobro skriveni, od tako velike ljubavi dođete do toga da vas toliko tuče da mislite da će vas ubiti. Na kraju je došlo do toga da sam mu rekla “ubij me više, ja neću ostati sa tobom”. Nisam imala rješenje, to su momenti kad se potpuno povučete u sebe, postanete prava žrtva. To je trajalo 5,6 godina. To je ta sramota da se razvedeš, pa zbog djeteta, to mi je bio treći brak i trudila sam se svim silama da ga spasim. Djeca znaju, Mara mi je spasila život jednom. Nasilje je nešto čega se ja više ne stidim i otvoreno razgovaram sa djecom, moraju da znaju da nisu same – ispričala je Ceca.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu