Zagovornici teze da je BiH u lošem stanju zato što nema više nadležnosti, zbog toga što nije centralizovanija, nikad ne spominju da BiH ne izvršava kvalitetno ili ne realizuje uopšte ni sve svoje postojeće ustavom predviđene nadležnosti.
Recimo, članom III/1. Ustava BiH određeno je da su politika i regulisanje pitanja imigracije, izbjeglica i azila isključiva nadležnost zajedničkih institucija BiH. Svi smo svjedoci da je na ovom pitanju, koje je dakle, apsolutno u domenu centralnih institucija, pokazano da je ovakva BiH potpuno neuspjela država, jer u nju ulazi kako ko hoće, radi u njoj šta god hoće i izlazi iz nje gdje hoće, kako hoće i kad hoće.
Dio migranata teroriše domaće državljane, svih nacionalnosti i religija, i to je naša tužna svakodnevica. Država koja nije u stanju da izvršava svoje obaveze je, naravno, neuspjela.
Nije puno bolja situacija niti sa nekim drugim ustavnim nadležnostima BiH. Recimo, spoljna politika. Ne postoji ozbiljna i koherentna spoljna politika Bosne i Hercegovine, to je neosporna činjenica. Niti o jednom iole važnijem međunarodnom pitanju i problemu ne postoji čvrst konsenzus unutar BiH.
Ne može ni da postoji, jer spoljna politika proizilazi iz unutrašnje, a unutrašnjeg konsenzusa u BiH nema po bilo kojem važnijem pitanju.
Prema tome, jasno je da BiH od svojih deset ustavnih nadležnosti objektivno u punoj mjeri možda realizuje tri ili četiri, što je manje od 50%.
Od preko 60 nadležnosti koje su, ovako ili onako, nakon Dejtona prenesene na nivo BiH, realno se u punom kapacitetu i kvalitetno izvršava možda njih desetak, što je manje od 20%. Ako bi se zajedničkim institucijama BiH eventualno dodijelilo još nadležnosti, jasno je da bi procenat uspješnosti realizacije tih nadležnosti bio još i manji.
Dakle, paradoksalno je, ali je evidentno, da što više nadležnosti ima, BiH pokazuje da je kao država besmislenija i neuspješnija. Posebno je paradoksalno, da ne kažem komično, da oni koji najviše instistiraju na centralistički uređenoj BiH zapravo najsigurnije vode do njenog definitovnog uništenja kao države.
U periodu u kojem je jasno da pitanje odnosa Beograda i Prištine dolazi na dnevni red u Vašingtonu jasno je da i Banjaluka mora imati svoje jasne stavove. Pri tome, naša pozicija ne treba da bude destruktivna i mi moramo da insistiramo na regionalnoj stabilnosti, ekonomskoj saradnji i carinskoj uniji zemalja regije, a što je i politika zvaničnog Beograda. No, nema pretjeranog smisla govoriti da Republika Srpska samo želi puno poštovanje dejtonskog ustava. Naravno, kao legalisti, mi taj ustav i to uređenje potpuno poštujemo dok je na snazi i tu ništa nije sporno.
Ne pada nam na pamet da nasilno i jednostrano dođe do promjena tog uređenja. Ali, cilj Republike Srpske ne može da bude disfunkcionalna ustavna struktura u kojoj centralne institucije imaju stepen uspješnosti od 20%. To je loš stepen, to je katastrofalno, jer mi te institucije plaćamo 100% i ljudi koji rade u njima su višestruko plaćeniji od ostatka građana.
Zato naš cilj mora da bude Bosna i Hercegovina sa svega tri nadležnosti, a to su spoljnotrgovinska i carinska politika, i to usaglašene u okviru regionalne ekonomske unije, kontrola vazdušnog saobraćaja i provođenje međunarodnih i međuentitetskih krivičnopravnih propisa, uključujući i odnose sa Interpolom.
Savjet ministara treba ukinuti, jer nema šta da radi, dok bi navedene tri nadležnosti realizovalo tročlano predsjedništvo, koje se ne bira na direktnim izborima, nego dvotrećinskom većinom u entitetskim parlamentima. BiH bi ostala sačinjena od dva entiteta, koji bi vršili apsolutno sve ostale državne nadležnosti, dok bi zemlja bila demilitarizovana.
Umjesto etničkog, promovisan bi bio konstitucionalni nacionalizam, što bi značilo da postoji pozitivna konkurencija i takmičenje između entiteta, a ne etniciteta. Republika Srpska i FBiH, po uzoru na Englesku, Škotsku, Vels i Sjevernu Irsku, imale bi svoje posebne sportske reprezentacije, koje bi samostalno učestvovale na međunarodnim takmičenjima.
Evro bi bio jedinstvena valuta, a trajno opredjeljenje takve BiH bila bi puna evropeizacija društva, apsolutno poštovanje ljudskih prava i sloboda, tržišna ekonomija i slobodan i neometan protok ljudi, roba i kapitala. Svaki čovjek bi u takvoj BiH i Republici Srpskoj imao sva međunarodno zagarantovana lična prava i slobode, te ne bi bilo važno ko je koje nacionalnosti, vjere ili političkog opredjeljenja, nego koliko poštuje ustav i zakone, odnosno koliko je pošten i radan.
U ustavu takve državne zajednice BiH bilo bi, prirodno, predviđeno i pravo entiteta na samoopredjeljenje do nezavisnosti, ne primarno zbog toga da bi se bilo ko otcijepio od BiH, nego zato što je to opšteprihvaćeni civilizacijski demokratski standard. Svi zajedno bi radili na tome da do otcjepljenja ne dođe u takvoj zajednici, jer bi ekonomski razlozi bili na strani takvog uređenja, a svi bi se osjećali komotno u takvoj zemlji.
Samo takva BiH ima šansu da preživi i da bude uspješna država. Niko Republici Srpskoj ne bi mogao da predoči ozbiljne argumente da ovakva politika ruši BiH. Upravo suprotno, na ovaj način imali bismo BiH koja 100% izvršava svoje nadležnosti i samo takva BiH bi imala neupitnu budućnost.
Drugima treba postaviti pitanje zašto insistiraju na zemlji koja je 10% i koja je neuspješna na svakom koraku.
Milko Grmuša, diplomirani pravnik
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu