Možete da nas pratite
i putem aplikacije za
Besplatno na

STRAH I NEMOĆ INTELEKTUALACA Šta treba da se desi da akademska zajednica prekine JEZIVO ĆUTANJE

Politika
Autor:

Foto: Dejan Božić/RAS Srbija

Univerzitet u Banjaluci

Političke krize, univerzitetski problemi, studenti na ulicama, kao ni kupovina diploma i profesorski plagijati nisu bili dovoljan razlog da se čuje glas najobrazovanijih ljudi u društvu.

Akademska zajednica je, prema definiciji, um i mozak svakog društva i onaj dio koji treba da bude glas razuma. Sudeći prema tome, glas razuma u BiH je sve tiši, jer domaća intelektualna elita rijetko izlazi u javnost.

Izuzev pojedinaca, ćutalo se kad se govorilo o formiranju vlasti, ulasku u EU, o političkim ucjenama, državnoj blokadi, o poskupljenjima… Ćutali su kada se pominjao državni udar, a glas nisu ispustili ni nakon skoro godinu dana građanskih okupljanja u centru Banjaluke.

Glas profesora, dekana, rektora i ostalih rijetko se čuje, čak i kada su u pitanju problemi usko vezani sa obrazovanjem. Skoro niko se nije oglasio kada je najavljeno povećanje plata u prosvjeti, kada su otkriveni plagijat doktorati, kao ni kada je radnik studentske službe optužen za seksualno uznemiravanje studentkinja. Nije bilo ni buke među profesorima kad je novinarka stekla diplomu za 17 dana.

Primjera ima u nedogled. Javnost skoro da ne pamti otvoreno pismo, javnu debatu, upozorenje ili sličnu aktivnost domaće akademske zajednice.

Profesor na banjalučkom Fakultetu političkih nauka Đorđe Vuković smatra da akademska zajednica koja ćuti ima ogromnu odgovornost za stanje u kome se društvo nalazi.

Foto: Siniša Pašalić/RAS Srbija

– Njena jeziva ćutnja, intelektualna i moralna mlitavost, kukavičluk i konformizam pretvorili su je, ne samo u parazite, mediokritete, socijalne i duhovne evnuhe, već i u saučesnike sveopšte dekadencije, degenerisanja javnog interesa, banalizacije i brutalizacije politike – govori Vuković.

On smatra da je zbog odsustva njihove slobodne kritičke misli i nesposobnosti da osmisle i odbrane opšti interes, ugrožena budućnost cijelog naroda. Tvrdi da su razlozi strah, nekompetencija, koristoljublje, zloupotreba znanja i privilegija za lične interese.

– Moraju biti čuvari svijesti i savjesti društva, a ne pseudointelektualci, korisni idioti i sluge svojih šefova ili gazda – smatra on.

Da akademska zajednica treba da se oglašava saglasan je i njegov kolega, profesor sociologije Nemanja Đukić, koji tvrdi da strah nije glavni razlog za ćutanje, nego nemoć. Objašnjava da je akademska zajednica alarm koji u svakodnevnoj stvarnosti treba da detektuje važne probleme i da skreće pažnju na njih.

Foto: Privatna arhiva

Nemanja Đukić

– I ne samo to. Akademska zajednica mora da da analize na osnovu kojih će mediji i institucije da reaguju. Međutim, problem je što akademska zajednica nema društvenu moć i svedena je na marginu – objašnjava Đukić, dodajući da su intelektualci svjesni svoje nemoći i upravo zato većina njih ne želi da se oglašava.

Đukić objašnjava da su, bez obzira na sve krize, ljudi na univerzitetu umni i kvalitatni, ali i svjesni svoje pozcije.

– Ljudi vide probleme, ali smatraju da ne mogu da ih riješe – kaže on.

Za razliku od dvojice profesora, profesor Luka Kecman smatra da kod nas nema problema koji su vrijedni pažnje akademske zajednice.

– Nismo imali dešavanja koja bi se najdirektnije ticala akademske zajednice. Ono što smo imali su protesti koji su usmjereni ka pravosuđu. Akademska zajednica se rijetko kada oglašavala po pitanju politike, mislim – kaže Kecman.

Objašnjava da je neakademski da se cijeli fakultet svrstava na jednu stranu.

Foto: Dejan Božić/RAS Srbija

– Trebamo da djelujemo pojedinačno, ali ne vidim da u akademskoj zajednici ima puno kolega koji se upuštaju u te vode. Velika većina njih se bavi svojim poslom, i ja to pozdravljam – objašnjava Kecman.

Upitan da sa domaćom situacijom uporedi trenutno stanje u Beogradu i pridruživanje velikog broja profesora masovnim protestima, Kecman kaže da kod nas nema razloga za velike proteste.

– Nemamo povod za tako djelovanje. Akademska zajednica rješava svoje probleme unutar sebe, a mali je broj onih koji žele da iskoriste akademsku zajednicu za politički poligon. Ko hoće politički da djeluje ima pravo na to, kao što to i rade mnogi profesori. Mi smo jako zadovoljni kako sada sa studentima sarađujemo – zaključuje on.

Kakvo je stanje u akademskoj zajednici govori i činjenica da nekoliko profesora koje smo kontaktirali nije htjelo da da komentar na ovu temu, navodeći razna objašnjenja.

Dodati još jednu nulu

Profesor Đukić je kao primjer naveo to da je budžet jednog univerziteta u BiH oko 38 miliona KM, a da manja industrija u Doboju, koja proizvodi jaja i piliće, prometuje 68 miliona KM godišnje.

– Budžet univerziteta mora da ima bar još jednu nulu. Tim bi se na neki način dala satisfakcija. Ovako, najaktivniji ljudi na univerzitetu su oni koji se bave politikom, što je potpuno legitimno – zaključuje Đukić.

Možete da nas pratite i putem aplikacije za Android ili iPhone/iPad.
Možete da nas pratite i na Facebook stranici

IZDVAJAMO