Neobjašnjivo visoke cijene nabavljenih proizvoda i usluga, neobjavljivanje tenderske dokumentacije, nepostojanje plana nabavki, veze s ponuđačima ili neobjavljivanje javnog poziva, dio su većine javnih nabavki i ostavljaju mnogo prostora za sumnju.
Ne treba biti puno pametan da vidiš da su „tenderi namješteni“, što bi se narodski reklo, samo treba pogledati šta objavljuju i upitati zašto uređenje ostrva u jednom kružnom toku košta 70.000 KM, kao da će se u njemu graditi kuća.
Zašto izgradanja garaže košta kao prosječna vila u Los Anđelesu? Ili zašto neke institucije nabavljau začine u vrijednosti jednog manjeg stana?
Zašto pojedini radovi, kada se rade u javnom sektoru, koštaju, recimo, 10.000 KM, a kada to isto rade javne institucije 100.000 KM? Zato što svi koji učestvuju moraju da imaju neku korist?
Zašto neki uobićajeni radovi koštaju desetine miliona, nekoliko metara asfalta stotine hiljada, nekolko boca ulja par hiljada, a usluge održavanja, recimo, fotokopir aparata otprilike 30.000 KM?
Prečesto se dešava da se na javni poziv javi samo jedan ponuđač, a javna je tajna da drugi neće da se jave na konkurs kako se “ne bi miješali u posao”. Nekada i ne mogu jer su mehanizmi vezani za uslove koji nisu relevantni i koji može da ispunu samo jedna firma.
Budžetska inspekcija kao da se ne bavi ovom temom, revizorski izvještaj ne pomažu puno, a ni tužilaštva se ne zamaraju korupcijom u javnim nabavkama.
Građani su oguglali i ne traže objašnjenja kako funkcioneri postaju milioneri za samo par godina rada u nekoj od institucija, jer njihovo bogatstvo ne mogu pokriti čak ni njihova enormo velika legalna primanja.
Ima jedan vic koji jako dobro opisuje stanje u našoj državi, i to kako se ništa ne radi bez interesa i koristi.
Jedna atraktivna djevojka je pitala funkcionera da li želi da mu ona priredi nezaboravnu noć, a on je upitao: “A šta ću ja imati od toga?”
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu