Proveli bismo se kao bos po trnju, jer bismo, kako stvari stoje, bili željni i brašna i hljeba.
Ma koliko nevjerovatno zvučalo, Srpska nema svoje robne rezerve. Znate, ona velika skladišta u koje odgovorne vlasti kao hrčci navlače vreće pšenice i brašna, pakete makarona, konzervi i higijenskih potrepština, kanistere goriva… Sve kako bi svojim građanima, u slučaju da ih snađe kakva strašna elementarna nepogoda, odmah priskočili u pomoć i rasteretili ih da će u tim odsudnim momentima bar imati šta da jedu i piju.
E, mi nemamo takva skladišta! A dok smo ih i imali, bila su taman toliko opremljena, da bi se jedva jedna malo veća kolonija miševa u njima mogla snaći za dobar obrok.
Ali, ne treba lagati, imamo mi tamo neke zakone, odnosno planove interventnih nabavki, koji lijepo preciziraju da, ako nas pogodi neka vanredna situacija, postoji mogućnost kupovine osnovnih potrepština od lokalnih dobavljača.
Međutim, u čak 12 opština tvrde da uopšte nemaju nijednu kompaniju koja bi im priskočili u pomoć. Tako bi, u slučaju nužde, njihovom stanovništvu ostalo samo da se uzdaju u se i u svoje kljuse, eventuelno u prvog komšiju.
A pošto svaka nepogoda pogađa šire područje, lako bi mogli da stradaju i oni i njihove komšije, a ni jadna kljusad ne bi bolje prošla.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu