Poznati beogradski radio voditelj, di-džej, dugogodišnji urednik Hit strane u Politikinom zabavniku, jedan od osnivača kultnog Radio Aparata (Radioaparat.com) i jedan od najboljih poznavalaca muzike u regionu, te po sopstvenim riječima “pisac u nastanku” gostovao je na banjalučkom Festivalu književnosti „Imperativ“ u okviru programa „Note i muzika“ gdje je čitao svoje priče sa Facebooka i puštao muziku.
Za Srpskainfo je pričao u vrlo opuštenoj varijanti kao da se godinama znamo, iako smo se stvarno upoznali pola sata pred intervju o muzici, pisanju, odlasku u SAD, izlasku knjige i naravno o „Yo La Tengo“ njegovom omiljenom bendu.
Kao što sebe godinama unazad nisam vidio kao muzičkog novinara već kao nekog ko piše o muzici zato što je voli slušati, tako sebe ni danas ne vidim kao pisca. Možda jednog dana kada izdam tu knjigu sa svojim pričama i stvarno postanem pisac. Realno, može se reći da sam pisac, jer te priče koje objavljujem na Facebooku jesu proza, nisu one novinarstvo niti muzička kritika, već proza o muzici. Volim u zezanju, za sebe reći da trenutno pisac bez knjige, iako će se i to promjeniti. Meni kvalifikacije generalno ne idu, ja sam neko ko se loži na muziku, ko je voli slušati i puštati, neko ko piše o muzici, uz vjeru da to znam raditi. Da li sam muzički saradnik, di-džej, radio voditelj ili pisac, to je za mena najmanje važno – kaže Skoča uz opasku da internet za njega bio neka vrsta spasa.
– Za ljude poput mene koji žive za muziku i od muzike, internet je bio neka vrsta spasa. Gomilu muzike koju slušam, skidam i puštam našao sam na internetu, uključujući i neke albume i muzičare za koje sam vjerovao da ih nikad neću čuti u životu. To je jedna ogromna šuma muzike, u kojoj je teško probrati jedno drvo. Ljudi jednostavno imaju potrebu da čuje neku preporuku ili uputstvo, kako bi se lakše snašli. Tako i ja dolazim do neke nove muzike, prateći ljude čije mišljenje cijenim, neki drugi ljudi prate mene, tačnije ono što ja puštam na radiju ili o čemu ja pišem. Pri čemu nikad nisam vidio sebe kao kritičara, jer se trudim da preporučim ono što je dobro, a ne da kritikujem ono što je loše – kaže Skočajić.
Pisanje priča o muzici na Facebooku kaže Skoča prvobitno je nastalo iz potrebe, a kasnije se pretvorilo u jedno iskreno zadovoljstvo.
– Pisao sam i uređivao godinama muzičku stranu u Politikinom zabavniku, kada sam se razišao sa njima na jedan prilično ružan način, gdje su oni meni ostali dužni veliku svotu novca, bio sam bukvalno primoran da pišem na Facebooku, kako bi na taj način pokušao pronaći neki drugi posao, pošto sam baš bio u raspadu sa kintom. Da budem iskren, nisam volio Facebook prije toga, kontao sam: „imam djevojku, nemam prijatelje vani, šta će mi profil“. Međutim, skapirao sam da se Facebook može koristiti kao i svaka druga alatka, na pametan ili glup način. Tako sam krenuo kačiti neke tekstove o muzici, koje sam samo tu objavljivao. Ljudi su to počeli čitati, reakcije su bile preko svih mojih očekivanja, povećao se broj ljudi koji su me pratili na mreži. Počeo sam dobijati razne poslove, čak sam se u zadnje dvije godine počeo ubijati od posla da stignem odraditi sve što volim, ali plaćam od toga računa, a i kapiram da mi je to lakše raditi nego biti u nekoj firmi ili poslu koji ne volim, pošto sam imao i to iskustvo – kaže Skoča, iako priznaje da je pisanje na Facebooku neka vrsta “ javnog skidanja” uz određene posljedice.
– Često me ljudi pitaju kako možeš da se toliko ogoliš u tekstovima, “da se skineš bukvalno nag u pričama”. Odgovaram im: “ne skidam se nag, skinem samo košulju i ostanem u majici”(smijeh). Ne dajem ja sebe toliko, koliko se to čini, nego živimo u vremenu gdje niko nije iskren do kraja, pa čim pokažeš neku mrvicu iskrenosti ljudi reaguju šokom. Pišem prirodno, ono što osjećam kada čujem neku pjesmu ili asocijaciju na neku pjesmu. Moj najveći pokretač za pisanje jeste neka nepravda ili nešto što me muči. Pisanje je neka vrsta ventila za mene, kroz koji izbacujem loša ili dobra osjećanja, istina malo više ova prva, ali u principu dajem sebe onoliko koliko smatram da je ispravno – kaže kaže voditelj i urednik kultne emisije “Gistro FM”.
Skoča se ubrzo seli u Ameriku, ali kaže da da na neki način ipak ostaje ovde kako kroz muziku, tako i kroz pisanje.
– Idem u Ameriku sticajem okolnosti, pošto sam dobio zelenu kartu. Znam da tamo vlada kapitalizam sa velikim K, nemam iluzije u tom pogledu i znam da me čeka mnogo problema. Ipak, planiram da ostanem u onomo šta najbolje radim i u onom što najviše volim. Muzici i pisanju. Radim već neki sajt o muzici na engleskom jeziku. Pisaću neke vrstu muzičkih recenzija ili preporuka u kratkoj formi. Planiram i radio emisiju na engleskom jeziku. Sa druge strane nastaviću da radim “Gistro” na srpskom. Planiram nastavi pisati na srpskom, istina u nešto manjem obimu nego sada. Link sa ovim prostorom definitivno će ostati, a tamo ću pokušati da sve ono što sam radio ovde, prebacim u „Made in SAD“ varijantu – kaže Skoča.
U Ameriku nosim samo jedan album
Na pitanje šta planira poneti u Ameriku od muzike, Skoča kaže da je odgovor u neku ruku logičan za svakog ko je čitao njegove tekstove.
– Poneću na eksternom disku brdo muzike, ali od fizičkih nosača zvuka ponijeću samo „Yo La Tengo“ album „I Can Hear the Heart Beating as One “ sa potpisima članova benda, što svakako nije iznenađenje za one koji čitaju moje tekstove – kaže Skoča i dodaje da je poznanstvo s članovima benda bilo prijatno iskustvo iz nekoliko razloga.
– Nisu bili preterano začuđeni, što sam gledao tri njihova koncerta u nizu (Zagreb-Beograd-Budimpešta), izgleda da su upoznali i teže bolesnike od mene (smijeh). Tri pjesme su mi svirali na koncertu u Beogradu, usput sam ih pomenuo u razgovoru bez neke posebne želje, ali su zapamtili i sve tri odsvirali na koncertu, ali u principu, divni su ljudi, opušteni totalno, tako da je i to bilo sasvim normalno. Ali da bude zanimljivije sviraće u Teksasu kada ja stignem tamo. U San Antoniu, Ostinu i Hjustonu a imam karte za sva tri koncerta. Nastavljamo dalje – kaže Skočajić.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu