Vida je stipendista Fonda za mlade talente Srbije, dobitnik stipendije „Dositeja“, najprestižnije stipendije za najbolje studente Srbije, koja joj je u subotu svečano uručena na Kolarcu u Beogradu. Ranije je bila stipendista Vlade Srbije u kategoriji „stipendija za izuzetno nadarene“.
Dobitnik si stipendije Dositeja, a ranije stipendije za izuzetno nadarene studente Srbije. Od kolikog značaja je to za tebe?
– Naravno da mi mnogo znači. Iako sam učila zbog sebe i jer smatram da je obrazovanje veoma bitno, a posebno je bitno ako želiš da se baviš pisanjem, lijepo je što je neko prepoznao moj rad i trud. Svi mi volimo nagrade i stipendije, one daju motiv i kažu “dobro je to što radiš, neko to vidi i neko ti kaže bravo, nastavi tako”.
Predstava po tvom tekstu “Bruklin i mačke u kontejnerima” zatvorila je ovogodišnji Festival međunarodnog studentskog filma u “Bitef teatru” u Beogradu. Kakve su reakcije na predstavu?
– Rediteljka Andreja Kargačin je našla lijepo čitanje za taj tekst. Dopalo mi se kako se tretirala tema sjećanja i romantizacije traume kojom sam se bavila. Mislim da je publika potpuno razumijela šta sam htjela da kažem. Komentari na predstavu bili su odlični, komentari publike, komentari ljudi iz struke i naravno oni, nama najvažniji, komentari naših profesora koji su bili ponosni. Nadamo se i vjerujemo da će “Bruklin” ostati od jeseni na repertoaru “Bitefa”, ali to je odluka umjetničkog tima teatra. Šta god da se desi, mi smo ponosni na “Bruklin” i na glumačku ekipu, naše kolege, koje su vrhunski iznijeli igru na sceni.
Bila si asistent na tekstu za mjuzikl „Sa druge strane jastuka“ kojim je Pozorište na Terazijama obeležilo 70 godina rada. Da li si ponosna na činjenicu da si kao student dobila šansu da radiš na tom tekstu?
– Apsolutno, pa najveći sam fan mjuzikla! Kad sam čula da mi je prvi korak u najboljem u tom poslu – beogradskom Pozorištu na Terazijama, bila je to velika stvar. Odrasla sam na mjuziklu, kao mala sam maštarila da pjevam na Brodveju, nemate pojma šta je za mene značilo ovo. I kada sam gledala mjuzikl na premijeri i prepoznavala dijelove teksta koje sam pisala ja i dijelove koje je pisao moj profesor Stevan Koprivica, koji me i izabrao za taj projekat, bio je to neopisiv osjećaj ponosa i unutrašnjeg zadovoljstva. Nadam se da će taj mjuzikl godinama igrati na Terazijama.
Radila si i dve predstave za djecu u pozorištu Pinokio u Beogradu? Koliko ti je rad na predstavama za dejcu blizak?
– Zabavan mi je. Nekako sam oduvijek bila starmala i nikad nisam čitala dječiju književnost, ni onda kad je trebalo. Rad na predstavama za dijecu bio mi je kao neko novo upoznavanje sa djetinjstvom. I posebno značajna publika.
Na samom početku studija si radila dramatizaciju Šekspirovog „Sna ljetnje noći“ za zatvaranje Međunarodnog festivala opere Operosa u Herceg Novom. Šta si, u stvari uradila, i kakvo je bilo to iskustvo?
– Bilo je to, mogu reći, vatreno krštenje. Velika odgovornost, veliki događaj i ogroman posao. Želim i sada da se zahvalim osnivaču Kembridž centra u Banjaluci gospođi Miri Grbić koja mi je pomogla da prvo prevedemo cijeli Šekspirov tekst sa engleskog na srpski, a tek potom je počeo moj rad. Adaptirala sam Šekspira za neke nove scenske okolnosti i opersko izvođenje. Slično kao za Terazije, nisam mogla da vjerujem da radim operu i da radim baš taj ozbiljan projekat. Adaptacije su generalno strašno zabavne. Malo su kao slaganje puzle, kako bi moglo, šta bi moglo, kuda….
A FDU? Kažu da je to fakultet na kojem se najbolje uče budući pisci, posebno pisci scenarija i drama? Koliko se nauči, a koliko je do talenta?
-Sve više mislim da talenat nije presudan, zaista. Pisanje se ne uči preko noći, niti u školi, mislim da je potrebno da dugo čitaš, da rano zavoliš reči, da mnogo posmatraš ljude. To nije stvar talenta, već psihološkog profila ličnosti u kombinaciji sa socijalnom pozicijom koja nosi udobnost i privilegiju da se baviš umjetnošću (često, mada ima izuzetaka). Ako je to talenat, onda ima i do talenta. Što se tiče učenja na FDU, nauči se zanat, nauči se u formalnom smislu struktuisanja najčešće scenarija i nauči se kako se priča oblikuje. Priča je, ipak, do ovog drugog. Reklo bi se da je istina na pola puta.
Kako postižeš sve to? I rad na predstavama i obaveze na Fakultetu dramskih umjetnosti na kojem imaš prosek 9,8 kroz sve godine studija.
– Trudim se da dobro organizujem dan. U jednom momentu sam shvatila da za mene nema više „naleti do kafića“. Ili ima, ali tek ponekad. Uglavnom je sve u dobrom planu i dobroj organizaciji. Ima još nešto i mislim da je to presudno – ja mnogo volim to što studiram i mnogo volim to što radim.
Na samom kraju si studija. Kakvi su ti planovi za budućnost?
– Spremam se za master u inostranstvu. Pored toga, pišem i pisaću. Voljela bih da ubrzo napišem roman, ali sada bi to bilo preambiciozno, jer imam još jesenji ispitni rok, diplomsku dramu, pa još neke projekte. Ali napisaću i to.
Omiljeni film?
“Loš spoj”, Nikolasa Rega, jer mi pomaže da shvatim neke svoje romantične opsesije. “Prohujalo sa vihorom”, jer sam ga gledala kao dijete jedno 27 puta sa tetom koja me čuvala (mojom drugom bakom) koja je najviše na svijetu voljela epohu.
Najdraži pisac?
Onore de Balzak. Iako je Čarls Dikens prvi pisac na kog sam se “navukla”, Balzak je neko ko me opio književnošću, intrigom i 19. vekom. Posljednja velika književna opsesija bila mi je Toni Morison ali i Elena Ferante, kao što to misli i pola svijeta, zasluženo.
Posebno važna predstava?
Bruklin i mačke u kontejnerima!
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu