Tada je, prema njenim riječima, bila ne mestu gdje je sve lijepo i bezbrižno. Zato se, kaže, više ne boji smrti jer zna gde će otići.
Život ju je šibao poput najjačih vjetrova. Nije je štedio. Ali, poslije svakog loma, ustajala je jača, zbog sebe i onih koje voli. Bilo joj je teško, ali je znala da mora da bude hrabra i ide naprijed. Danas, poslije svega kaže da je uspjela, ali da se nikada nije ušuškala. Da se plaši, ali nikada da je strah paralizuje.
– Bila sam na ivici pakla i to više puta. To smatram sastavnim dijelom svog života. Tri različite vrste karcinoma i dva razvoda. Otišli su mi tata, mama, brat i s te strane sam ostala sama. To su stvari koje su izuzetno teške. Studije su pokazale da je i razvod iste težine kao da imate smrtni slučaj u porodici – kaže za Blic Nada Obrić.
Kada je prvi put saznala da ima karcinom, Nada je ostala šokirana. Mislila je, kako kaže, da puca od zdravlja.
– Vježbala sam i trčala svaki dan i imala pločice na stomaku. Imala sam mišiće na nogama kao da se takmičim. Baš ništa me nije boljelo. No, poslije nekog vremena zahvaljujući instinktu sam shvatila da sam veoma bolesna. Bila sam u Minhenu dok sam čekala red na kasi. Shvatila sam da nešto nije u redu, a zdrava kao dren. Vratila sam se tamo gdje smo odseli i rekla tadašnjem mužu: “Moramo za Beograd, jako sam bolesna” – kaže Nada.
U svaku operaciju je išla bez straha.
– Jasna mi je bila svaka operacija. Naravno da nisam znala u toku operacije šta se dešavalo. Te 1999. sam imala dva karcinoma i sve je to moralo da se očisti. Kasnije su mi ljekari rekli da su morali da prekinu operaciju da bi me reanimirali, ali se poslije toga svega sjećam. Postoji jedna anegdota, jer sam nažalost strastveni pušač. Osmi ili deveti dan dok sam još čekala rezultate u Narodnom frontu, kažem im da mi skuvaju kafu i da mi daju cigaretu. Moji su se svi hvatali za glavu i pričali mi da ne smijem cigaretu. Rekla sam im: ”Dajte mi” i pokojna mamina sestra govori mojoj djeci: “Dajte da joj skuvamo kafu, možda joj je to posljednja želja”. Taman sam sjela na krevet da zapalim i odjednom na vratima profesor doktor kaže: “Hvala ti, Bože”, a ja u šoku. Kaže on: “Konačno joj je organizam proradio” – rekla je Nada.
Govoreći o bolesti, Nada kroz suze otkriva trenutke njene najveće slabosti.
– Tada sam vidjela i svoju sahranu, ko mi drži govor. Uvijek mi je mnogo teško kada se toga sjetim. Samo sam mislila: “Bože, da li će mi djeca preživjeti?”. Sve sam vidjela. Pored toga opet gledam djecu i opet kažem: “Bože, nemoj me još, trebam još djeci”. Desilo mi se da sam u jednom momentu zaspala i da sam se našla u nevjerovatnoj prirodi i ljepoti. Ne postoje riječi kojima bi se to opisalo. Toliko mi je bilo lijepo tad i došla sam sebi i jako sam zažalila što sam se probudila. Negdje duboko sam shvatila u sebi da sam ja valjda bila u raju jer je bilo tako lepo. To sam svima prećutala, nikome nisam govorila, ali sam pomislila pa i ako odem vidjela sam gdje ću biti, tamo je lijepo. Molila sam se Bogu i da mi pogleda djecu i da im da snage da dođu do svog hljeba – kroz suze kaže Nada.
Poslije svih operacija i tri karcinoma koja je imala, mislila je da je sa tim završeno. No…
– Neću zaboraviti kad sam završavala sa zračenjem, sjela sam sa doktorom i pila kafu i kažem mu: “E, valjda je sad završeno”, a on me pita: “Kako završeno, to se ne zna nikad?”. Rekao mi je: “Ako se sutradan opet ustanovi, molim te da se ponašaš normalno jer bolest nije sramota i jako je bitno da prođe pet godina da se ne vrati”. U četvrtoj godini meni se konstatuje karcinom melanom mladeža. Kako život ide čovjek podnosi neke stvari, ali ih nikad ne zaboravi. Kad se tako nešto desi, to sve vežete. Jako je važno otići na vrijeme, onda imate šansu. U minut do 12 sam otišla, to je bio moj instinkt. Sve vam je to život, ko zna zašto sam to morala da prođem. Kažu da su stresovi okidači za te bolesti, imala sam ih puno. Život me uopšte nije mazio, koliko god ja izgledala nasmijano. Od djetinjstva pa nadalje me nije mazio. Svi ti stresovi dođu po svoju naplatu.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu