U poslijeratnoj, zanatskoj zadruzi, bio je jedan od 60 učenika, kasnije 10 krojača, koji su imali radnju u zanatskom kvartu Užica, piše RTS.
– Poslije Drugog svjetskog rata svi zanati su cvetali, pa i šnajderaj. Bilo je prije 40-50 godina da se uoči Nove godine i 1. maja nije spavalo, toliko je bilo posla, a sad je već sve drugačije – kaže Đorđe.
– Mi smo školski drugovi, a dok smo učenici još bili zajedno smo se družili, zajedno smo išli. Šili smo mi kod mene kući, dolazio je i on odijela šio za sebe, ja sam radio za sebe. Tako da mi nikada nismo bili konkurencija jedan drugom – dodaje njegov prijatelj Dragomir Bukvić za RTS.
Nakon što je završio i ekonomsku školu, Đorđe se oprobao u drugoj profesiji, i kao turista otišao u inostranstvo, gdje se pokazao kao dobar šnajder, pa su ubrzo pale i primamljive ponude za ostanak.
– Ja sam otišao kao turista u Pariz i u Australiju sam otišao, vuklo me nešto. Otišao sam i tamo sam šio. Gdje sam radio, meni majstor kaže: “Đorđu kam bek”, ja sam se nasmijao, “nikad” rekoh. Eto, suđeno mi je da sudbinu završim u Užicu gdje sam i počeo – objasnio je.
Danas šije čakšire, šapke, šajkače i prusluke i pomalo se kaje što nije ostao u inostranstvu, samo zbog skromne penzije.
– 70 godina se bavim ovim, da mi neko to zabrani ne znam šta bi drugo radio. Tako će biti do kraja života – dodao je Jokić za RTS.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu