Ipak njen život ranije nije bio tako bajkovit i glamurozan.
– Ja potičem iz porodice gdje sam imala dovoljno za jedan običan život, nikad nije bilo tu nešto više da bih se ja razbacivala, ali uvijek sam imala velike želje i ciljeve. U Ljigu sam završila gimnaziju, gdje sam bila đak generacije. Imala sam i stipendiju, ali nikad neću zaboraviti kada sam došla u Beograd, stala ispred Pravnog fakulteta i rekla: Ja ću tebe pokoriti i ti ćeš jednog dana biti osvojen. Tako je i bilo, prošla sam prijemni upisala se na budžet – rekla je Jovana svojevremeno i dodala:
– Te dane studenskog života neću zaboraviti. Bilo je dosta djevojaka koje su upisale isti fakultet kao ja ali nisu učile, šetale su se samo kroz grad u Gučiju, Pradi i ostalim markama, a ja kada sam došla, nosila sam stvari koje uopšte nisu bile firmirane. Odjeću sam kupovala kod Kineza – majice od 200 dinara, a sada ipak mogu sebi da prištim sve – priča Jovana, a zatim dodaje:
– Ja sam imala svoj cilj u životu koji već sada ostvarujem, a to je da završim fakultet i da od svoje diplome, od svog uma i znanja, mogu sama sebi da kupim Guči i Pradu, a da ne moram da idem sa nekim starkeljom da bih to sve imala. Ja sam kao klinka voljela da imam skupe stvari, a sada ih imam i sve mogu sebi da priuštim. Bilo je trenutaka kada sam učila po dvanaest sati u čitaonici. Izađem napolje posle tolikog vremena i samo krenem da plačem jer vidim srećne i zaljubljene ljude oko sebe, a meni je u glavi samo da moram da naučim preko 1.000 strana i da položim ispit – sjeća se Jovana studentskih dana i nastavlja:
– Sve bi mi bilo lakše da sam imala tu psihičku podršku, ali moji roditelji mi se nisu miješali i to je ok, jer su u meni probudili borca. Ali bilo mi je teško tokom četiri godine studija jer sam znala da moram biti na budžetu jer nemam novca i da moram sve da položim. To mi je bilo jako teško. Imala sam mnogo uspona i padova i milion puta sam se vraćala kući uplakana i pitala se: Da li sve ovo ima svrhe i da li sve ovo ima cijenu, hoće li mi se sav ovaj trud isplatiti? Evo, sada kada razmišljam o tome plače mi se. Kada sam završila četiri godine studija, ja sam dvije godine volontirala bez dinara i nisam mogla da se zaposlim nigdje iako sam bila najbolji student. Mladi ljudi ne smiju da gube nadu. Mi živimo u zemlji gdje moramo izdržati period čeličenja. To je meni bilo jako teško jer vidim da ljudi koji su manje kvalitetni uspevaju, a ja koja sam najbolja, ne mogu. Iskreno, ja sam radila sam kao konobarica u restoranu koji drže mama i tata i tu sam skupljala svaki dinar da bih sebi kupila neku odjeću. Ma i kuvala sam, čistila, radila na roštilju i skupljala od stipendija jer sam imala sve moguće stipendije Fonda za mlade talente i bila sam druga u Srbiji iz srpskog, u Gimnaziji iz jezičke kulture, na republičkom i državnom takmičenju. Zato su moji roditelji htjeli da ja budem advokat i opet ih nekako razumijem. Školovali su me za to i nisu me podržali kada sam odlučila da radim na televiziji. Sada su ponosni na mene, ali prije nisu bili jer nisu mogli da shvate čime ja želim da se bavim u životu. Haljinu za apsolventsko veče sam kupila od stipendije i kožnu jaknu od 300 evra. Volim da se lijepo oblačim i nikada neću zaboraviti koliko sam bila srećna kada sama sebi nešto priuštim jer mi roditelji nisu kupovali, nisu imali od čega. Kada sam izlazila u grad, pila sam jedno vino, a onda samo vodu, nisam se rasipala kao drugi jer znam da cijenim dinar – prisjeća se Jovana sa suzama u očima za “Svet”.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu