Bivši učesnik “Zadruge” često je u medijima, ali se o njegovom životu malo zna.
Miljković je ipak pristao da u ispovijesti otvori dušu i otkrije nepoznate detalje iz privatnog života.
Marko Miljković je u djetinjstvu bio veoma nestašan i često je upadao u nevolje.
– Stalno su mi pričali: “Svaki Marko radi naopako, a naš Marko i zlo i naopako”. E, takav sam bio! Pravio sam probleme u komšiluku, školi… Mogli su da me nađu i na plafonu i na ormanu. Kažnjavali su me, ali džabe, tjerao sam po svom.
Otac Dobrivoje i majka Nedeljka su radili, pa je morao da ide u vrtić, iako to nije volio.
– Kada bi me mama, za koju sam bio mnogo vezan, ostavila u vrtiću, udarao bih glavom o pod. Toliko nisam volio da idem tamo.
Ni u Osnovnoj školi “Jovan Jovanović Zmaj”, koju je upisao 1990. godine, nije mu bilo ništa bolje.
Niti je volio da uči, niti da se druži s vršnjacima.
– Učio sam samo kad sam morao, a nisam se slagao ni sa svojom generacijom. Njihove priče me nisu zanimale. Više mi je prijalo da se družim sa starijima od sebe. U tom periodu sam se dosta tukao, reagovao bih na samo jednu ružnu riječ koju mi neko uputi. Uglavnom sam u tučama bio jači, ali se dešavalo i da dobijem batine. Bilo je to ludačko vreme, devedesete!
I u gimnaziji, koju je upisao u Brusu, bila je ista priča.
Njegova buntovna strana se nije smirivala.
Hvatao je krivinu kad god je mogao.
– Nije mi se išlo na časove, pa sam mami rekao da kaže razrednom da sam bolestan, iako nisam bio. Gledao sam TV kod kuće, a kada mi se pokvario kanal, popeo sam se na krov da namjestim antenu. Moja kuća je bila prekoputa škole i razredni me je vidio. Sutradan sam došao na časove, a on me je isprozivao pred cijelim odjeljenjem. Dobio sam i neopravdani – otkriva Marko.
Tokom školovanja, Marko je uporedo radio kao di-džej u lokalnoj diskoteci. I tu je upadao u nevolje.
– Ispred diskoteke su često bile tuče, a povodi su bili banalni – što je neko nekom pogledao devojku, prošao pored njega i slično. Ljudi su prolazili nekažnjeno, jer policija nikada nije reagovala. Imao sam 16 godina kada sam dobio takve batine da tri dana nisam dolazio kući. Nisam smio da odem pred mamu sa razbijenim i otečenim nosem, da je ne bih sikirao. Šestorica starijih momaka su me pretukla jer sam bacio čašu u njihovoj blizini. Ta ekipa me nije podnosila, pa je samo čekala da nešto uradim da bi me napala. Iste noći sam zvao mamu i rekao joj da ne brine, da je sve u redu, ali da ću spavati kod tadašnje djevojke. I danas imam grbu na nosu od te tuče.
Marko je kasnije sa sobom nosio pištolj, prenosi Blic.
– U tim ludim vremenima je bilo “normalno” da se nosi oružje, pa sam i ja. U kući sam našao očev pištolj i uzeo ga. Nikada ga nisam upotrijebio. Poslije kraćeg vremena sam shvatio da je to opasna stvar, pa sam ga vratio. Priznao sam ocu šta sam uradio, bio je strašno ljut na mene. Nikada više nisam vidio taj pištolj, jer ga je tata dobro sakrio od mene.
Ubrzo se zaljubio u jednu djevojku iz Beograda, zbog koje je napustio Brus i otišao da živi kod nje.
– Kada sam završio prvi razred gimnazije, odlučio sam da nastavim školovanje u Beogradu. Brus me je gušio. Čim sam došao u glavni grad, prodisao sam. Pozvao sam mamu i rekao: “Ne vraćam se kući, autobusom mi pošalji ispisnicu iz škole kako bih se ovdje upisao u neku drugu gimnaziju”. Mama je bez pogovora to uradila i ja sam upisao Petu beogradsku gimnaziju. Išao sam nedelju dana i shvatio da mi se ne sviđa, pa sam se prebacio u Gimnaziju “Sveti Sava”. Tu sam se odlično uklopio. Ali zamalo nisam ponavljao razred! Imao sam pet kečeva, pošto sam se u želji da me društvo prihvati mangupirao. Jedva sam na popravnom u avgustu prošao u sljedeći razred. Ipak, završio sam gimnaziju i upisao Visoku poslovnu školu za bankarskog menadžera. Gledao sam da odradim šta treba na faksu i palim svojim poslom.
U početku je živio kod djevojke, sa kojom se zabavljao godinu dana, a poslije je iznajmio stan, koji je dijelio sa cimerima.
– Tokom školovanja sam radio kao di-džej da bih mogao da preživim, a i porodica me je finansijski pomagala. Radio sam i kao konobar, menadžer kluba, šanker, zatim u firmi za iznajmljivanje vozila… Sretao sam i ljude sa one strane zakona, ali nije pametno da pričam o tome. Trudio sam se da ja sve radim po zakonu. Završavao sam razne kombinacije, recimo prevezem nekog ili spojim ljude koji će imati neku korist i za to budem plaćen. Od toga sam živeo u Beogradu.
Iako se snalazio kako je znao i umio, bilo je i dana kada u džepu nije imao dinara.
– Moji bi mi slali hranu, ali nisam imao para za cigarete. Tada sebi kažem: “Okej, nemaš za cigare, nećeš ni pušiti”.
Kada je 2002. godine završio srednju školu, na nagovor oca je otišao u vojsku, koju je služio u Kraljevu kao vozač.
– Vojska me je dovela u red. Tri mjeseca sam bio na obuci, a poslije sam postao najmlađi desetar do tad, jer sam imao samo 19 godina. Bio sam zadužen za nove vojnike koji su dolazili poslije mene. Upravljao sam vodom od 40 ljudi kada oficiri i podoficiri odu kući. Zadatak mi nije bio nimalo lak jer je trebalo da komandujem starijima od sebe – priča Marko i dodaje da je imao zanimljivu situaciju čim je postao desetar:
– Gušteri, kako smo zvali one koji tek dođu u vojsku, željeli su da izađu u grad. Hteo sam da im ispunim želju, pa sam smislio strategiju kako to da uradimo a da nas ne uhvate. Rekao sam im da obuku civilnu odeću, a preko uniformu. Došli smo do dela kapije gde nema stražara, jer bi u suprotnom bez objašnjenja mogli da nas upucaju. Skinuli smo uniformu, složili je, preskočili kapiju i otišli u grad. U pet ujutru, kada smo se vraćali, pozvao sam stražara s kojim sam bio dobar da ga obavestim da dolazimo i da se pravi da nas ne vidi. Nikada nas niko nije uhvatio. Jednom su hteli da me kazne jer sam, dok sam u kamionu vozio vojnike s puškama, naglo zakočio. Vozio sam brže nego što je trebalo, pa me je kapetan naribao.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu