I mimo svega zahvalan je i Bogu, i Svetom Vasiliju i svim ljekarima UKC Kragujevac. Marija se vratila iz mrtvih poslije 12 dana na respiratoru, a malena Vasilija nije izdržala, preminula je nakon pet dana borbe za život. Ali roditelji bar znaju da je otišla Bogu i u raj krštena, noseći ime velikog sveca.
Drama Marije M. (31) iz Kragujevca, koja je s nevjenčanim suprugom Nikolom čekala njihovo prvo dijete, počela je 19. oktobra, kad saznaje da je pozitivna na koronu. A samo što je ušla u šesti mjesec trudnoće. Ipak, sve je izgledalo bezazleno do 28. oktobra, kad je smeštaju na Infektivnu kliniku UKC Kragujevac, piše Kurir.
– Zapaljenje pluća, stavljaju me na kiseonik, ali ubrzo prebacuju i u Urgentni centar. Nisam bila svjesna koliko mi je stanje ozbiljno. Saopštavaju mi da ću na hitan carski rez, a bila sam tek 23. nedelja trudnoće. Jedino što sam pomislila je da beba ne može preživjeti. Uspavljuju me i tu se završava moja realnost – priča Marija.
Nikola na Mitrovdan, 8. novembra, potpisuje, kako procedura nalaže, saglasnost za prijevremeni porođaj da bi ljekari pokušali da mu spasu ženu.
– Sutradan, 9. novembra, Mariju porađaju. Djevojčica ima 600 grama, živa je, ali joj ne daju nikakve šanse. Mariju intubiraju na respiratoru, a doktor mi kaže da ne diše, da mole boga da joj pluća prorade – priča za Nikola.
Kad je vidio da je bebica poživjela drugi dan, moli upravu Urgentnog za dozvolu da sveštenik krsti dijete.
– Tog 11. novembra, hvala im do neba, dopuštaju da sveštenik nakratko, pod posebnim uslovima i zaštitom, uđe i krsti bebu. A ja krećem put Ostroga, kod Svetog Vasilija, njemu uvijek idemo. Dok sam putovao ka Ostrogu, ćerkica je krštena kao Vasilija, drugo ime nije ni dolazilo u obzir. Istovremeno, doktor mi javlja da su Marijina pluća neznatno bolje. Molim se nad moštima Svetog Vasilija čudotvorca – kaže Nikola.
Vasilija čak počinje da jede, poslije tri-četiri dana dobija i malo na težini, ima 630 grama.
– Budi se nada. Čak su mi doktori rekli da je beba imala više šanse nego Marija. Ali na Svete Vrače, 14. novembra, javljaju mi da je umrla to jutro, u šest sati. Nije mogla da se izbori. Dva puta je reanimirana tokom noći. Bog je tako htio. Bar smo je krstili, a ja sam svoje dijete dostojno sahranio – priča Nikola.
Morao je i pored svega, veli, da se pribere, da sve završava iako nije znao da li će i suprugu izgubiti. Ali posle 12 dana borbe Marija pobjeđuje. Skidaju je s respiratora. Rade joj i traheotomiju, to je ona rupa na vratu. Samo da znaju da mogu da je bude i vide da je tu, među živima.
– I kad sam se probudila, nisam znala za sebe, ni šta je san, a šta java. Moja realnost se pretvorila u strašne snove – sanjala sam da je Nikola poginuo u tuči, da su mi otac i brat stradali u nekom napadu… Doktori dovode Nikolu da ga vidim da je živ. Ali po njemu primjećujem da nešto nije u redu. Objašnjava da sam preživela respirator, o čemu pojma nisam imala, i ozbiljne stvari, a i da naša beba nije živa. Sve dok nisam izašla kući, a bilo je to 29. novembra, ljekari su sumnjali da imam ozbiljne psihičke poremećaje jer nisam znala šta je realno. Kad sam došla kući, sklopila sam kockice i vratila se u normalu – seća se Marija.
Najteže joj je palo saznanje da je beba bila živa.
– Kad sam saznala, a krili su od mene dok se ne stabilizujem, da je beba bila pet dana živa, bilo je nepodnošljivo, strašan bol. Nekako sam mislila da na početku šestog mjeseca i ne može da se rodi živa i pomirila se s tim kad su mi rekli da me vode na hitan carski. Ali ovo je bilo strašno teško prihvatiti – da je bila tu, živa i stvarna i da je više nema, da je neću vidjeti – priča Marija, koja je iznenađujuće dobro, samo još malo umorna, čak joj i rupa na vratu brzo zarasta, ožiljak je mali…
Marija i Nikola zahvalni su svima redom – svim lekarima i osoblju UKC Kragujevac na neizmenom trudu i brizi, cijelom gradu, znanima i neznanima koji su se molili za život ove mlade žene, a i Bogu milostivom.
– Nažalost, nismo mi jedini koji smo kroz ovo prošli, mnogi su izgubili i bebe i živote. Imaćemo djece, daće Bog. A čim otopli, idemo na Ostrog Svetom Vasiliju – veli Nikola, koji je poreklom s Durmitora.
Marija i Nikola, kako kažu, nisu previše razmišljali o vakcinaciji protiv kovida, smatrajući da su mladi i zdravi i da im korona ne može ništa. Sad drugačije misle.
– Vakcinisao sam se poslije svega ovoga, čim je Marija izašla iz bolnice – kaže Nikola, koji je sve vrijeme bio negativan i bez ikakvih simptoma, dok će Marija sačekati nekoliko meseci da se oporavi i da joj ljekari dozvole pelcovanje.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu