Sudbine

"Kad nas vide, NEKI SE KRSTE, a neki nas časte" Snežana i Srbislava ruše sve predrasude radeći posao koji uglavnom povezujemo sa muškarcima

Snežani (46) i Srbislavi (55) ništa nije teško, uvek su nasmijane i spremne za šalu. U takvom raspoloženju su i na svom radnom mjestu - zelenoj gradskoj površini koju su upravo krenule da sređuju.

"Kad nas vide, NEKI SE KRSTE, a neki nas časte" Snežana i Srbislava ruše sve predrasude radeći posao koji uglavnom povezujemo sa muškarcima
FOTO: TELEGRAF VIDEO/SCREENSHOT

Dok Snežana spušta trimer iz ruku, Srbislava nas već čeka spremna pored kubote, mašine namijenjene za košenje visoke trave i grublje radove na zelenim površinama. Njih dvije su dio tima koji obavlja poslove košenja u JKP “Zelenilo”, a na kojima je zaposleno svega pet žena u ovom preduzeću.

Srbislava je, kako objašnjava, svoj radni vijek započela sa svoje 32 godine, najpije iz nužde, ne sluteći da će to postati njen životni poziv, piše Telegraf.

Pročitajte još

– Bilo je to 1997. godine. Mislila sam da ću se baviti samo baštovanstvom, pa sam u početku radila samo poslove oko cvijeća. Međutim, poslije godinu dana, počela sam da se uključujem u kosidbu. U početku sam imala tremu jer nisam imala dodira ranije sa tim, kod kuće je sve to muž obavljao. Najpre sam učila da radim sa kosačicom, pa sa trimerom – priseća se Srbislava.

Danas, potpuno dobro kao i svoje muške kolege, upravlja i takozvanom kubotom, mašini koja izgleda kao omanji traktor.

– Da bi vozio kubotu, moraš da imaš položeno, jer se sa njom često krećeš i po putu. Uglavnom je koristimo za veću travu, jer sa njom mnogo sve brže ide nego kad bismo kosili samo kosačicom. Jedino poslije nje prelazimo trimerom one površine do kojih ne može da dopre. Nije to ništa teško. Na sve se čovjek navikne i nauči. Sad sam sve savladala, sve ide, ko “ladna voda”.

A  početak nije bio lak ni Snežani, kazala je ona.

– Tu sam od 2003. godine. Nisam znala prije ovo da radim. Kad su mi rekli da će da mi daju trimer, upitala sam “Ja, žensko sa trimerom? Pa kako ću to da obavljam?”. Međutim, imala sam sreću da su mi kolege super, svemu su me naučili, pa sam brzo uspjela da savladam poteškoće – iskrena je Snežana.

Ipak, objašnjava, u početku joj je bilo najteže sa trimerom.

– Trimer ima oko devet kilograma. Prvi put kad sam ga koristila zanese me u stranu, pa se “rvem” sa njim, ali sam uspjela da ga savladam. Najviše volim kad je ravna površina. Ona ideš, opustiš se i brzo završiš. Najgore kada je ima uzbrdica i kada je neravno, dosta je teže. Tu mora da postoji rutina i snaga. Samohodna kosačica nije strašna jer kad je upališ i kad krene samo poslije ideš sa njom. Ali i tu je potrebno iskustvo, naravno.

Kolege su tu i danas da priteknu u pomoć ako se desi nešto nepredviđeno na terenu.

– Kolege su ekstra, priskaču uvijek. Od početka sam radila sa njih pet. Baš smo ekipa. Kad treba nešto na trimeru da se mijenja, glava, kanap, gorivo, sajla, oni su tu.

Kolektivom je naročito zadovoljna Srbislava.

– Naši “dječaci” su super! Odlično fukncionišemo, pomažu nam na terenu. Na primjer, kad sam počela da radim sa trimerom, dok nisam ukapirala kako se barata njime, tu nije bilo dileme, oni odmah priđu i pomognu mi.

Iako udarnički barataju trimerima i kosačicama i rade na uređivanju gradskih zelenih površina, gotovo jednoglasno odgovaraju na pitanje koje im je omiljeno zaduženje na terenu.

– Sadnja cvijeća. To nas nekako opušta – saglasne su naše sagovornice.

I kod kuće glavne

Reakcije članova porodice, na vest da će se obaviti ovim nimalo lakim poslom, bile različite.

– Kad sam krenula da radim, radila sam kao baštovan, pa im je to bilo sasvim normalno. E već kad sam prešla na košenje počeli su da se čude, rekli su mi “Da li je moguće”. Sad su se sasvim navikli. Muž se najviše čudio, a sad sam ja kod kuće glavna koja obavlja poslove košenja i sređivanja dvorišta. Sve čeka mene, kaže mi “Znaš ti to bolje” – ponosna je Srbislava.

A Snežanin sin je takođe zaposlen na sličnoj poziciji, pa je za mamin posao bilo dosta razumijevanja.

– Imam dvoje djece, dvije starije kćerke i mlađeg sina. Djeca su mi rekla: “Je l možeš ti to, mama?”, odgovorila sam im: “Kako svi, tako i ja”. Djeca su ponosna. Sin takođe radi u obrenovačkom “zelenilu”, ali tamo većina muškaraca radi. Kad on kaže tamo kolegama da mu mama radi isto ovo, oni se čude.

Ipak, Snežana svoje vreme kod kuće koristi za odmor i skupljanje snage za naredni radni dan.

– Kod kuće se odmara, nalazi se vremena za porodicu. Uskoro ću postati i baba.

“Kad nas vide na terenu, svi se čude”

Od početka svog rada, ovde dve žene, kao i njihove koleginice, često na terenu privlače pažnju građana.

– Kad nas vide sa kosačicama, neki se i krste – objašnjava Srbislava i dodaje:

– Jeste malo neobično možda za one koji nas prvi put sretnu na terenu, ali ima nekih koji su navikli na nas pa nas stalno i pozdravljaju. Najčešći komentar je: “Svaka čast”.

Slična iskustva ima i Snežana.

– Nekada se dešava da nas građani časte. Na primer, kad kosimo blizu prozora zgrada, pitaju nas da li hoćemo osvježenje, ja samo klimnem glavom. Onda kada priđemo i kada me vide, kažu zabezeknuto: “Pa vi ste žensko”. Najsimpatičnije je kad mi prilaze bake i deke i pitaju me: “Sine, je l’ možeš ti to?” – priča nam ona kroz osmijeh.

Ipak, nisu građani uvek tako fini. Pored onih koji imaju razumijevanje za ovaj težački posao, postoji dobar dio onih i koji radnicima “Zelenila” dodatno otežavaju.

– Svaki dan građani ostavljaju tonu smeća. Recimo, na metar se nalazi kontejner, a oni đubre iz kuće ostavljaju u onim malim đubrijerama. Takođe, mrzi ih da bace sitne otpatke u kante, pa ih ostavljaju svuda okolo, gdje ko stigne – povjerava se Snežana.

Na kraju, poručuju one svim dama:

– Ako volite prirodu i ako ste vrijedne, nema razloga da ne probate ovako nešto. Žene mogu da rade sve.

Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu