Bojana Bambić potiče iz umjetničke porodice i iako mnogi misle da je zapravo imala snažnu odskočnu dasku, ona je kako kaže profesorka na početku emisije Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović, išla putem trnja do zvijezda.
Bojana je prijevremeno rođena, u šestom mjesecu i kako ističe zna da je željeno dijete svojih roditelja i zna koliko su se borili.
– Znam koliko su se borili kada sam rođena u šestom mjesecu i kada sam četiri i po mjeseca bila u inkubatoru i kada su im govorili da od mene kao od djeteta odustanu i da od mene neće biti ništa i da ja neću preživjeti ili ako preživim da ću ostati sa teškim deformitetima. Na sreću veliku, ništa od toga se nije obistinilo, što su bile prognoze doktora. Doktori su bili čak na svoju ruku jako uporni da mene izvuku iz te situacije u kojoj se ja sama sa svojih šest mjeseci, fetus, bori za svoj život zato što su takođe vidjeli i prepoznali da moji roditelji uporno svakodnevno dolaze na smjenu da gledaju u taj inkubator kroz prozor četiri i po mjeseca – kaže Bojana, prenosi Blic.
Saobraćajna nesreća
Bojana se kako i sama kaže “borila za svoj život od samog starta, kako sam ugledala svjetlost dana”. U jednom trenutku doživjela je i saobraćajnu nesreću, a tada je bila veliki borac baš kao i onda kada je rođena.
– Ja zaista i jesam borac. Kad god sam imala sticaj životnih okolnosti koje jesu zaista teške, gdje bi većina ljudi odustala, ja se uvijek sjetim upravo tog početka, ako sam ja imala snage tada da se već borim za svoj život sama sa sobom, prepuštena, ostavljena u inkubatoru, pa čekaj, ja nemam prava da odustanem, nikada, ni pod kojim okolnostima. Čak i kad sam imala tu saobraćajnu nesreću, doktori su mi predlagali da idem u invalidsku penziju, govorili mi da ja nikada više neću moći da govorim, da ja više nikada neću moći da se smijem, da nikada više neću moći da radim svoj posao, pa onda odeš na biro, oni ti kažu: “Nama trebaju krojačice, idi prekvalifikuj se”. Ja sam njih samo pitala: “Kako to mislite neću moći, odakle vama ta ideja? Ja neću moći?”. Okej, ajmo, patike na noge, knjige s fakulteta tehnika glasa prva godina, Tašmajdan, pa vježbaj. Pa hiljadu puta to, pa dođem kući, pa se onesvijestim, spavam šest sati, pa sutradan hiljadu puta… – priča Bojana.
Imala je 20 operacija
Glumica svima šalje poruku i kako kaže “ja svakog 10. avgusta, dosadila sam ljudima više pričajući, nije bitno šta vi radite, gledajte kako se drugi ponašaju, kako drugi voze”.
– Meni je to promijenilo potpuno život, promijenilo planove, promijenilo želje, promijenilo namjere. Ja sam imala sasvim druge planove i ideje. Pritom sam krenula u biblioteku u 10. ujutru. Ja nisam krenula, vraćala se sa neke pijanke, pa sad mislim, vjerovatno bi me tad Bog čuvao pošto u tim situacijama… Ali dobro, Bože moj, jako je to nezgodno. Ja sam šest i po godina imala operacije, imala sam ukupno 20 operacija – kaže Bojana koja je za pet godina imala 19 operacija.
“Imala sam početak sepse”
Bojana se čak nije sjećala ni samog udesa.
– Ja mogu samo da vam govorim… – kaže Bojana dok profesorka pita:
– Ono što su vam drugi rekli?
– Tako je – kaže Bojana koja je tada bila na granici sepse, njeno zdravstveno stanje je bilo vrlo ozbiljno ugroženo.
– Ja sam već imala početak sepse, zato što sam ljekarskom greškom ostavljena sa smrskanim kostima, sa smrskanom aksilom, sa smrskanom jagodičnom kosti, zubima, nepcima, desnima i svim. Ušiveno mi je samo spolja i unutra obraz, a sve je to ostavljeno unutra. I ja sam razgovarajući sa svojom tetkom koja je stomatolog, osmi dan nakon operacije i bivala sve nemoćnija i nemoćnija i nemoćnija…
U jednom momentu nije čak mogla ni na telefon da se javi, a onda je poslala izvještaje tetki koja je rekla: “Pa dobro, a što je tebi toliko nije dobro kad tebi nije ništa?” Ja kažem: “Pa dobro, a što ja kad ovde pritisnem, meni prst upadne do…”.
– Znači sve se ispomjeralo. Uglavnom mi smo nekako došli… do profesora Rašovića koji je došao zbog našeg prijatelja Radeta Ljubisavljevića i profesora Stajčića. Oni su to sve telefonom gledali. On je to meni čovjek vadio pet i po sati. On je bio zelen, zelen, a ja, dao mi je džak lijekova i rekao: “Ja ne znam, osmi dan, oni su nju pustili da ona umre. Nek ide neka legne pa ćemo da vidimo samo da preživi”.
– I opet borba – kaže profesorka, a Bojana nastavlja:
– I opet borba. Pritom sam ja radila sve to vrijeme. Nema odustajanja. Odustajanje nije opcija. Nikada.
Tri godine se nije nasmijala
Nakon tog liječenja, napisala je jednom prilikom da se tri godine nije nasmijala.
– Tako je. Pa nisam mogla. Kad vidim svoju fotografiju na kojoj sam nasmijana, ja počnem da plačem, koliko mogu da plačem, koliko mi dozvoljava uopšte povreda da plačem čak. Meni suze same idu. Ja samo kažem, ja hoću svoj osmijeh nazad – prisjetila se Bojana teškog perioda.
Ipak, kaže, uspjela je sve da povrati i vrlo je zadovoljna sobom.
– Pa, znate kako, što se fizičke strane tiče, ja sam svjesna da ta moja oštećenja postoje. Ja trpim jako velike bolove 24 sata, naročito na promjene vremena. Boli lom, jer vi imate utisak da vas je neko tresnuo i samo zalijepio nekako te kosti selotejpom, a da to u stvari nije dobro zalijepljeno i bole ti ožiljci i to se sve deformiše, naduje. I bude malo, mene boli glava par dana, naročito kad su te promjene vremena. Od tad sam počela da obožavam zimu. Ako nekad neko sretne nekog ludaka koji se šeta na minus 20 i skače po snegu i drži ovako glavu i pušta da mu snijeg pada po licu, to sam ja zato što je meni divno kad mi je lice utrnuto od snijega, od zime i prosto to je ostavilo svoja trajna oštećenja. I, nemam ja baš osjećaj sto posto sa te strane lica. I kao što vidite, vidi se i taj ožiljak, ali ne može bolje od ovoga.
Sama je išla na operacije
Bojana je tokom emsije takođe pričala i da svojima nije dozvoljavala da idu sa njom na operacije.
– Jeste. Ja nisam dozvoljavala uopšte svojim roditeljima. Ujak me je odvezao par puta ili me je sačekivao par puta, ali ja nikada nisam dozvoljavala nikom svom dragom da ide sa mnom ni na operacije, ni na, ne znam, bitne događaje – kaže Bojana, a zatim je uslijedilo pitanje da li je to zato da bi ih poštedjela ili… na šta Bojana kaže:
– Ne. E, tu je jedan sebičan razlog, vrlo, ako krene neko bilo ko meni drag sa mnom na nešto što zahtijeva moju punu koncentraciju, ja moram da vodim računa o tom nekom kako je tom nekom, a ne da se fokusiram na sebe, skoncentrišem na sebe, da uradim… U tim jako bitnim nekim teškim momentima, ja svuda idem sama. Zato što, upravo to, ja, meni treba fokus na mene, za mene, da bih iz te situacije izvukla ono što treba da izvučem i bila fokusirana i maksimalno koncentrisana, da pomognem i sebi i drugoj osobi, ako je druga osoba u pitanju. Da mogu da budem skoncentrisana na to što radim ja sama sa sobom, a ne da vodim računa, jao, kako su ovi, da li je napolju u redu, da li je neko nešto rekao, da li su pali u nesvijest, da li im se nešto dešava. Ne, super, ja idem sama, sama se i vraćam, lijepo napišem na papirić kada se vraćam adresu taksisti na koju će da me vozi i ćao, doviđenja, prijatno. I dođem lijepo kući, zvrcnem sve koje treba, samo ih cimnem da znaju da sam ja izašla, da sam u redu, da je sve super. Ako pričamo o operaciji, ako pričamo o drugim događajima, javim se i sve u redu.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu