Razgovor ne kreće dok neko ne iznese svoje probleme, bilo da se radi o poslu, zdravlju ili odnosima. Navika je toliko raširena da teško ikoga još može da iznenadi.
Žaljenje na život kao zgodan način da pobjegnete od akcije.
Neki ljudi ni ne primjećuju kako im kukanje postaje način da izbjegnu odgovornost. Ono je kao toplo ćebe u koje se umotate kada vam je hladno i kada ste uplašeni. Zašto se boriti sa životnim teškoćama kad možete prosto da se žalite? Tako je lakše. Žaljenje stvara iluziju akcije, a u stvarnosti je to kapitulacija.
Pisac i mislilac Džordž Halifaks je zapisao: „Žaljenje je samoprezir… Žalba obara čovjeka, a niko neće podići čovjeka koji je pao.“
Sa tim je teško raspravljati. Žaljenje ništa ne mijenja. To je prazna priča koja ne donosi ništa ni vašem zdravlju, ni novcu, ni ljubavi. Naprotiv, oko osobe koja se stalno žali stvara sjenku.
Neke stvari su zarazne, i to ne samo virusi. Vječito kukanje i stalno nezadovoljstvo takođe se prenose. Kad provedete vreme u društvu gde su žalbe uobičajene, počinjete u sebi da preispitujete da li je išta što radite dovoljno dobro. To je podmukla energija koja čoveka pretvara u hroniku nesreće.
– Ne žalite se. Ali ako zaista želite da se žalite, onda svoju žalbu prenesite na papir. Nećete dobiti odgovor na svoju žalbu, ali ga bar ne očekujete – ovo je savjet Mihaila Litvaka, psihologa sa bogatim iskustvom.
Papir sve izdrži i možda je jedina „osoba“ koja vam neće suditi, likovati ili drugima prenositi vaše slabosti.
Kad se ljudi tiho udalje od onih koji kukaju
S vremenom, oni koji se žale na život primijete da se ljudi udaljavaju od njih. Ne odmah i ne naglo, ali sigurno i zauvijek. Život je kratak i niko ne želi da ga protraći raspravljajući o onome što je već očigledno. Umor, rast cijena, izdaja, nepravda, sve to svi doživljavaju. Ipak, neki idu naprijed, a drugi se zaglave u vječnom „zašto ja?“.
Maksim Gorki je bio u pravu kada je napisao: „I ne treba se nikome žaliti na život: riječi utehe rijetko sadrže ono što čovjek u njima traži…“
Tuđe saosjećanje ne liječi uvijek. Ponekad samo produbljuje unutrašnju slabost. Sažaljenje je slatko, ali slabi čovjeka.
Šta raditi umjesto da se žalite na život?
Alternativa je akcija. Bilo kakva. Jednostavna odluka: prošetajte parkom, započnite razgovor sa nekim ljubaznim, pročitajte dobru knjigu, sredite se. Mali korak koji vas pomera napred, čak i ako je to samo milimetar. Jer kretanje je život, a žaljenje je stagnacija.
„Život se ne poboljšava žaleći se. Postaje bolji kada se nešto preduzme povodom njega.“
Ova prosta istina poznata je odavno, ali traži trud. Žaljenje, s druge strane, ne traži ništa. Zato je toliko omiljeno.
Nije svaki razgovor prilika da ceo svoj teret svalite na nekog drugog. I nije svaki slušalac spreman da ga ponese. Vredi biti izbirljiviji, ne samo u rečima nego i u sagovornicima. Vaše okruženje utiče na vas jače nego što mislite.
Vredi zapamtiti i da nas život čuje. Oni koji se žale imaju razloga da se žale. Oni koji su zahvalni imaju razloga da budu zahvalni. To je, možda, glavna tajna unutrašnje snage.
„Najgora stvar koju možeš sebi da uradiš jeste da se naučiš da se žališ.“
Ponekad je dovoljno da ćutite. I da uradite nešto. Bilo šta. Neka sve krene odatle, prenosi Krstarica.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, pridružite se našoj Viber zajednici ili čitajte na Google News.