Vesna je isticala da ju je strast prema glumi izvlačila iz teških situacija.
– Mene je moj porok, pozorište kao porok, spasavalo, jer sam ja imala jednu terapiju koja je medicinska. Odem na onkologiju, dobijem hemioterapiju, pa odem na zračnu terapiju ili šta već tog trenutka primam i to je sigurno uđe u moj krvotok i nešto me liječi, nešto me uništava, kao i svaki lijek što ima nuspojave. Uz to ja sam imala još dvije terapije. Jedno je medicina, drugo je molitva i treće je moje pozorište, jer ja sam se lečila tako što sam odlazila na predstave. To kad mi stanemo na scenu i kad ispred nas je publika i to šta mi dobijamo od publike, to je ili nas ubije ili nas isceli ili nas vrati u život – rekla je tada, pa nastavila:
– Psiholozi kažu da kad se čovjeku saopšti neka strašna vijest o nekoj tragediji, gubitku, bolesti, da je prva reakcija poricanje. Kad sam se suočila sa tom dijagnozom koja je kancer dojke, kada sam prvi put dodirnula tu kvrgu, izbočinu na dojci, cijelo moje biće je prepoznalo da je to ta dijagnoza. I ja sam preskočila taj momenat odbacivanja i odbijanja. Kažu da je sledeća faza očaj, gnijev. Ja sam i to preskočila. Pa onda ide proklinjanje, sukob sa Bogom – Zašto Bože, baš ja? Zašto baš meni? I to sam preskočila. Ja sam to otkrila, a ljekari potvrdili da je to dijagnoza i ja sam krenula u bitku koja nije bila histerična, ishitrena. Nije bilo ni poricanja, nego promišljeno, svjesno. Imala sam teške padove, imala sam emocionalne – rekala je Vesna, otkrivajući šta joj je u tim momentima najteže padalo:
– Strah da neću moći da glumim. Ja nisam imala ni u jednom trenutku strah od smrti. Ja imam 54 godine, tog trenutka sam imala 52, al opet ja sam prešla nekako pola tog nekog ljudskog života. Imam dvije divne kćerke koje su već djevojke. Imam muža koga obožavam već 25 godina. Odigrala sam neke lijepe uloge i ni u jednom trenutku nisam imala strah od smrti. Teško mi je bilo propadanje tijela i nemoć, jer toliko te ta bolest deformiše. Mi ostajemo trajno oštećeni iznutra. Opala mi je kosa, trepavice. Znala sam da će se vratiti. Još se nije vratilo kako treba. To da odjednom ja više ne mogu da treniram, da ne mogu da idem na vrućinu, na sunce, u bazen, u saunu. Ta nemoć. E, to je nešto što je meni, što je meni mnogo teško palo. Ali opet imam plan B. Ako ne bude, ne budem mogla u nekom trenutku da glumim, ja ću onda da pišem.
“Imaj ti rak, pa budi pozitivan”
Ona je jednom prilikom otkrila i šta joj je teško padalo.
– Tokom bolesti nisam mogla da podnesem kada me neko na silu hrabri riječima da sam jaka i kada mi govore da moram da budem pozitivna. Hajde, imaj ti rak pa budi pozitivan 24 časa dnevno! Moramo dopustiti sebi i da budemo loše, da se isplačemo, onda to propustimo kroz nas pa dođu neki lijepi trenuci koje ne treba propuštati i zaustavljati život. Svako kroz ovo treba da prođe na svoj način, a najvažnije je da život ne smije da stane, već da idemo dalje i živimo čak i kada boli – rekla je Vesna Stanković za “eKliniku”.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, pridružite se našoj Viber zajednici ili čitajte na Google News.