Status novinarke Blica prenosimo u cijelosti.
U lobiju smo malog hotela u Istanbulu. Čekamo taksi za aerodrom i pijemo čaj. Prilazi mi recepcioner, mota se okolo, vidim da želi nešto da pita.
– Ikskjuz mi lejdi, vi niste Rusi?
– Ne, Sirbistan.
– Oooo! Oprostićete mi što pitam ali kakva je kod vas situacija zbog rata? Vi ste blizu?
Kratko mu kažem da cijene skaču, a Balkan čučne čim se negdje zapuca.
– Razumijem. Nama je trideset odsto ljudi otkazalo rezervacije. Plaše se. A lira pada. I prije toga korona. Biće teško ljeto. Odveo bih porodicu negdje blizu gdje nije skupo, recimo Srbija. Mi smo muslimani, da li je sada kod vas to problem?
– Nije, vidjećete Beograd je pun Turaka. I hrana je dobra i vrlo slična, čak i kažemo: đuveč, sarma, kavurma, čorba, sač.
Ozari se prijatelj.
– Pa mi kao da pričamo isti jezik! Jao strašno je sve ovo. U hotelu imamo najviše Rusa. Neki su sad otišli iz zemlje i kažu da se neće vratiti. I njih mi je žao i Ukrajinaca mi je žao. Svih mi je nas žao. Bitno da su mladi ljudi normalni. Završiće se ovo brzo, inshallah!
Izlazimo da utovarimo kofere u taksi. Recepcioner nam pomaže, a iz ćilimarnice preko puta izlazi prodavac Ali sa kojim smo par puta popričali na cigari da se pozdravi. Mašu nam.
Nekom sa strane djelovalo bi da nas ispraćaju stari prijatelji. A i što da ne. Svijet nam nikada nije bio bliži i neka je proklet svako ko pogleda u oči poštenog čovjeka i kaže nam da treba da se udaljimo.
Biće bolje samo dok su ljudi normalni. I kada se ne razumijeju oni govore isti jezik.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu