Pritrčala sam, otvorila zadnja vrata auta – mlada žena sjedi, a dole među nogama je beba. Nekako je drži, sva drhti, plače. Okolo krv, ne previše, ali je ima. Baš potresna scena. Beba nije ni plakala. Uzela sam je, podigla, okrenula glavicom nadole, nekoliko puta je lagano udarila po leđima i zaplakala je! Nije, srećom, bila ni pomodrjela. Tad sam primjetila da je djevojčica – priča dr Tajana Hajder, specijalista urgentne medicine.
Odmah su, kaže, pritrčali i njeni tehničari i doktorka s hirurgije Miona Mitrović, sestre Irena, Mira, Ana, Valentina, mlađi ljekari, svi iz hitnih ambulanti, piše Kurir.
Drama ispred bolnice
– Presjekla sam pupčanu vrpcu uz pomoć mojih sestara. To je jako skučen prostor, svaka ruka dobro dođe. Prinijeli su mi i pelene kojima sam klemovala pupčanu vrpcu, sterilne gaze, tople ćebiće, sve. Dugo sam radila u Hitnoj pomoći, imali smo porođaje na terenu, pa mi nije baš skroz strano, ali zaista je stresno. I ovo mi je bio prvi put da presjecam vrpcu. A mi, na sve to, nemamo porodilište. Zaista je stresno kad vam tako dovezu bebu i još sve radite u kolima, potpuno neuslovno. Sve se vrlo brzo odigralo, nije bilo prostora za iznošenje dok osnovno ne zbrinemo – kazuje dr Hajder.
Uvili su bebu u sterilnu gazu, pa je umotali u ćebe, kao i mamu, i iznijeli ih u hitan prijem. Tu ide obrada.
– Bebu smo aspirirali da može lijepo da diše, imala je dosta sekreta. Malo smo je obrisali, po njoj je bio onaj kao sirasti sloj, uvili je u gazu i neko braon ćebence. Mama je imala nizak pritisak, dali smo joj infuziju kroz dvije venske linije, kako bi nadoknadila tečnost. Zaista je bila hladna, ledena – govori doktorka i dodaje:
– Čak je odmah, još kod auta, sišla i naša anestezija ako, ne daj bože, zatreba da se beba intubira. Srećom, za tim nije bilo potrebe, sama je disala.
Dok se u autu odigravala drama, Hitna pomoć je u “Bežaniju” dovezla teškog pacijenta. I to će ovu priču olakšati.
Spas u pravom trenutku
– Stiže baš težak pacijent s plućnim edemom. Kolege iz hitnog prijema ga prihvataju, a sanitet ostaje nama da pomogne. I taj sanitet je neka sreća. Snašli bismo se i da ga nije bilo, ali je bilo mnogo bolje što se tu stvorio. Kolege iz Hitne pomoći odmah su pomogle, prihvatile su i bebu, majku i mene i pod rotacijama za manje od pet minuta bili smo u KBC “Zemun”.
– Beba je bila sjajna u sanitetu – plakala sve vrijeme i mlatarala ručicama, što mi je baš bilo važno i ulivalo mi snagu da će sve biti u redu. Dok sam posmatrala ručice, jer mi je najvažnije bilo da vidim da je aktivna i da plače, što pokazuje da bi trebalo da je sve u redu, primjetila sam da ima i duge nokte. Ima kosicu i onako punašna je, odavala je utisak da će biti zdrava i žilava bebica – sad već uz osmijeh priča doktorka, pa dodaje:
– A majka je sve vrijeme bila u stanju šoka, vidjelo se da joj nije bilo ni do čega. Samo je kratko odgovarala na naše: “Da li ste dobro? Da li ste s nama? Da li ste tu?”, jer bila je i hipotenzična, imala je taj nizak pritisak, i baš, baš hladna.
– Presrećna sam što se sve dobro završilo, bila je to borba za dva ljudska života. Tek kad se sve završilo, osjetila sam i sama koliko sam bila pod stresom. Ali najvažnije je da smo uspjeli! I jesmo zato što smo tim – zaključila je doktorka.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, pridružite se našoj Viber zajednici ili čitajte na Google News.