Bio je nerazdvojan sa Tomom Zdravkovićem, a to prijateljstvo je na kraju krunisano i kumstvom. Kada je saznao za strašnu dijagnozu karcinom pluća, istakao je kako osjeća da će se uskoro pridružiti drugu kojeg je beskrajno volio.
– Kada sam polako krenuo na put ka mom kumu Tomi. Uskoro ćemo se sresti, ali imam još nešto da uradim dotad. Čekam koncert u Domu sindikata, da još jednom čujem note koje sve organe vraćaju na pravo mjesto. Imam potrebu da još jednom vidim sve te ljude u publici – pričao je Kalezić u jednoj emisiji iskreno i kroz suze.
Koliko su bili bliski pokazuje i činjenica da ga je Toma zamolio da upravo on održi govor na sahrani, kada dođe vrijeme da napusti ovaj svijet, prenosi Stil.
– Kada je odlazio moj kum Toma, rekao mi je: “Nemoj da ke*aju tamo o meni, ti ćeš da se oprostiš od mene. Ti ćeš da kažeš nešto”. Kakva je to počast. Kakva je to obaveza. Tada sam se oprostio od Tome, tad sam shvatio da odlazi čovjek koji je želio da ode, on više nije želio ovozemaljski život i principe koje mu doktori zadaju. Nije smio da puši i pije alkohol. Žao mi je što više nema ljudi kao što su Toma, Šaban… Njih ne treba žaliti jer su sebe napravili besmrtnim. Dok god traje muzika traju i oni – otkrio je pevač jednom prilikom.
Nerazdvojna družina su bili Kaleza, Tozovac, Cune, Lepa Lukić, Mika Antić, Zoki Radmilović i, naravno, Silvana. Svi su izgradili velike karijere, a među njima nikada nije bilo svađe, niti je zavideo drugome, spojila ih je ljubav prema muzici.
Poput Tome, i Kaleziću je Silvana mnogo pomogla na početku karijere i od tada su postali veliki prijatelji. Cenili su se i međusobno mnogo poštovali.
Svoj evergrin “Jednoj ženi koje nema više” Zoran je urpavo posvetio je baš ovoj dami, koja je ostavila isto neizbrisiv trag u narodnoj muzici. Pjevač je svojevremeno naglasio da je pjesma nastala na veoma neobičan način.
Naime, 1976. godine Kaleza ulazi u jednu beogradsku kafanu, a pjevačica je pjevala “Noćas mi srce pati”. Gosti uživaju, a Zoran jeca. Uspomene na Silvanu naviru, pretvaraju se u stihove. Zoran traži od konobara salvetu i na tom komadiću papira je napisao je pjesmu.
Kalezić je čekao dvije godine da bi je objavio, jer nije želio da iko pomisli da komercijalizuje Silvaninu smrt. Predstavio ju je 1978. godine na Ilidžanskom festivalu, ali ni tada nikome nije otkrio da je pesmu posvetio Silvani, čak ni kada je osvojio prvu nagradu na toj manifestaciji.
Tek kasnije Zoran je istakao da je jedna od numera koja mu je obeležila karijeru posvećena čuvenoj jpevačici, koja je imala veliki uticaj na njega i njegovo stvaralaštvo.
–Bila je velika dama, lafica, izvanredan pjevač. Takva osoba se rađa jednom u 100 godina – pričao je Zoran Kalezić o Silvani.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu