Na početku razgovora je kazala se cijelo porodica oporavlja i da se sve ide na bolje.
– Kako je bilo prethodnih dana sada je dobro hvala Bogu. Oporavljamo se svi. Sporo ide, ali uglavnom ide – kazala je Lejla i prisjetila se te kobne noći:
– Dan kao i svaki drugi, noć. Nismo mogli ništa posumnjati, kiša je padala po danu više nego naveče. Nismo mogli da naslutimo da bi se nešto moglo desiti sve do tog trenutka.
Kaže da je sve djelovalo kao “Sudnji Dan”.
– Ja sam mužu u jednom trenutku rekla: Sudnji dan. Kada sam vidjela da nijedne kuće od komšija nema, pomislila sam da je Sudnji dan. Sada kada smo ostali živi, tek mi je sada žao kuće. Kada odem dole i gledam, ne mogu da vjerujem. Kada dođem dole i vidim da nema kuće, ne znam…
Za supruga nije znala ništa do sutra.
– Ja za supruga nisam ništa znala do sutra. Bili smo tako blizu a tako daleko. Bila je noć. Čula sam muža kako me doziva, ali je huka, puše, pada i pomislila sam da haluciniram.
Glas kćerke je promijenio sve
Kaže da je bila zaglavljena u mulju dok je drvo pritiskalo po prsima.
– Ja kada sam dole zaglavila u tom mulju, drvo me pritislo na prsima. Pritiskalo me konstantno, nisam mogla da ga pomjerim. Bila sam se prepustila, ne mogu. Kada sam čula da neko zove “mama”, zaronila sam ispod drveta da dođem do Asje. Jedna curica od 13 godina da sama dođe u neka gluva doba noći. Ona je sama došla do pola jezera, tu smo se našli. Oko 4 ujutro je kuća pala, mi smo se sastale oko 5:15 – priča Lejla i dodaje:
– Kada sam je vidjela na obali, bila je izudarana, blatnjava, imala je ogrebotina. Koliko sam se ja borila za nju i ona je toliko za mene. Rekla je da ima osjećaj i da joj je otac živ.
– Zaustavila sam se na pola jezera, razmišljala sam ako mi porodica nije živa onda ni ja ne bi voljela da preživim. Ako nisu oni živi, neka nisam ni ja – priča Lejla Zalihić za N1.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu