Banjaluka

I POGREBNICI BEZ POSLA Tokom epidemije na snazi posebne procedure za sahrane

Iz pogrebnih preduzeća tvrde da tokom epidemije posla u Banjaluci ima jedino Gradsko groblje, koje preuzima i oprema umrle građane koji su bili zaraženi virusom korona. Iz ovog preduzeća, međutim, poručuju da nikakvog poslovnog interesa tu nema.

I POGREBNICI BEZ POSLA Tokom epidemije na snazi posebne procedure za sahrane
FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ/RAS SRBIJA

U prvih osam mjeseci, na području Banjaluke umrlo je 1.858 ljudi, 113 manje nego u istom periodu prošle godine, kada je u matičnu knjigu umrlih upisan 1.971 građanin.

Zvuči apsurdno, ali ova godina loše je krenula za pogrebna preduzeća, koja kao i mnoge druge djelatnosti bilježe minus tokom vanredne situacije.

– Otkako je krenula korona, u februaru, martu, bilježi se manja smrtnost. Sav narod je bio u kućama, čuvao se, nikuda nisu išli. Cijene pogrebnih usluga nismo mijenjali, ali morao sam jednog radnika otpustiti. Posla ima jedino Gradsko groblje, koje oprema umrle od korona virusa i nabavlja sanduk. Ne pita se ništa ni porodica, ni mi – govori nam vlasnik jednog privatnog preduzeća.

Smanjen obim posla

I u drugom preduzeću ističu da je obim posla smanjen i da generalno sve konfesije imaju manje ukopa.

FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ/RAS SRBIJA
FOTO: SINIŠA PAŠALIĆ/RAS SRBIJA

– U ovim uslovima, groblje preuzima umrle i donosi svoju opremu, po malo višoj cijeni, dok drugi pogrebnici to ne mogu raditi. To nije u redu, jer svi mi imamo iste proizvođače. Požuri se sa sahranom, čovjeka ukopaju, a poslije dođe nalaz da nije ni bio zaražen na koronu – iznosi sumnju u sve što se događa i ovaj vlasnik.

S druge strane, direktor Gradskog groblja Željko Grbić navodi da su procedure tokom zaraznih bolesti sa smrtnim ishodom propisane još davno, samo je njihov broj u ovoj situaciji povećan. Tvrdi da ni ovo preduzeće generalno nema posla kao ranijih godina, te da je procenat smrtnosti od kovida oko 10 odsto.

Pročitajte još

– Pravilnik i uputstvo o radu donosi Univerzitetski centar. U Centru postoji lokacija gdje se smještaju preminuli po osnovu zaraznih bolesti. Oni se dezinfikuju u bijelim čaršafima, postavljaju u limeni sanduk, koji se zaptiva i stavlja u odgovarajući drveni sanduk. Potom se nosi u posebnu mrtvačnicu, koju smo odvojili na Pobrđu. Porodica dolazi u Vrbanju i završava sve administrativne stvari – pojašnjava on.

Nedostatak izbora

Pitali smo zašto onda porodice ne mogu same birati drveni sanduk. Iz prostog razloga, kaže Grbić, da se ne bi pravila zbrka.

– U pravilnicima piše da se lica preminula od zaraznih bolesti ne smiju dugo zadržavati, ni u bolnicama ni u mrtvačnicama, da ne bismo došli u situaciju da se zaraza dalje proširi. Mi smo razmišljali koju vrstu sanduka da uzmemo, da se to adekvatno uradi. Nismo htieli socijalni sanduk već smo odredili sanduk koji odgovara opštem prosjeku, a da nije skup. Iako imamo veliki salon pogrebne opreme, nismo u mogućnosti da svaki sanduk ima i svoj limeni sanduk, i da mi u 11 sati naveče čekamo kada će neko doći i kršimo druge propise. Još dok porodica sama nađe sanduk, dok se vidi da li on odgovara limenom, treba li ga promijeniti – kaže Grbić.

On demantuje određene glasine.

– Privatni sektor tvrdi da oni nešto gube. Ne gubi tu niko, ni porodica, osim što se insistira na zaštiti ljudi koji obavljaju te poslove. Neki su počeli govoriti da se svi umrli podvode pod kovid, što apsolutno nije tačno. Nama na sprovodnici leša piše da li je u pitanju kovid ili ne, a u zakonu piše da ako postoji sumnja na kovid da se tako i tretira, kako se ne bi rizikovalo zdravlje ostalih. Nema tu nikavog poslovnog interesa, niti zamajavanja ostalih pogrebnih društava – ističe Grbić.

Od aprila do septembra u Banjaluci je umrlo 1.077 ljudi. U istom periodu prošle godine, u matičnu knjigu umrlih upisano je 1.153 ljudi.

Ogorčena porodica

Banjalučanka kojoj je otac nedavno umro od virusa korona svedoči za Srpskainfo kroz kakvu je torturu porodica prošla, prvo da bi saznali u kakvom je zdravstvenom stanju, a potom i kada je, nažalost, preminuo.

– Pola sata nakon što su nas obavijestili da je umro, pozvali smo opet Infektivnu kliniku da se raspitamo za proceduru i šta da donesemo. Rekli su nam kako je već sve završeno, da je on posut bijelim prahom, zamotan u celofan, stavljen u limeni kovčeg i prebačen na gradsko groblje. Nisu nam dali ni da donesemo odjeću u kojoj ćemo ga sahraniti. Takvo ophođenje prema porodici je nehumano. Mi više ni u čemu nismo mogli učestvovati. Troškovi sahrane, dovoza, dezinfekcije, drvenog i limenog sanduka, koštali su oko 1.000 maraka. To je snosio Grad i Fond PIO, a mi smo doplatili još stotinak maraka za cvijeće. Nismo mogli izabrati ni sanduk, ni krst – ispričala nam je ova žena, ogorčena zbog svega.