Mjesec dana je trajala borba za ovog mladića iz Kladova, koji je u komi stigao u kovid bolnicu u Kruševcu. Prije toga je mislio da je zdrav, živio je život punim plućima i nije se, poput ogromne većine njegovih vršnjaka, vakcinisao. Jer oni misle da im korona ne može ništa.
Krenulo je sredinom avgusta, dok je bio na odmoru u Sokobanji. Temperatura ga obara u krevet, ali paracetamol pomaže.
– Na pamet mi nije palo da je korona. Još tri-četiri dana sam se tako zaražen šetao po Sokobanji, ne smijem ni da mislim da li sam nekoga zarazio i koga – priča za Kurir Jovan.
Vraća se kući, ali kako nije bio baš najbolje, 19. avgusta u kovid ambulanti saznaje da je pozitivan. Ide u samoizolaciju jer je ipak OK. Ali već sutradan otvaraju se vrata pakla.
– Tog 20. avgusta mi je pozlilo, jedva sam disao, stomak me bolio. Odlazim u kovid ambulantu u totalnom bunilu. Znam da su zvali neurologa, kardiologa, sve redom… Dalje se ničega ne sjećam. Pao sam u komu, poslali su me u kovid bolnicu u Kruševac.
U Kruševcu će se ispostaviti da je dijabetičar bez dijagnoze, jer na to nikad nije ni pomišljao, a kamoli kod ljekara išao.
– Jesam u posljednja tri mjeseca smršao 15 kilograma, često sam mokrio i stalno bio žedan. Ali mislio sam: “Smršao sam, pa ću ubrzo i nadoknaditi.”
Na dijabetes, inače jedan od najvećih faktora rizika u kovidu, nadovezala se i sepsa!
– Poslije tri-četiri dana u komi probudili su me, ali i odmah stavili u vještačku komu jer sam bio agresivan. Ni toga se ne sjećam. U toj vještačkoj komi sam bio nekih sedam-osam dana. Kad sam došao sebi, shvatio sam da sam u šok-sobi s desetak ljudi. Svi su na respiratoru, svi intubirani. Krevet preko puta mene, skočiše doktori, viču: “Diši, diši, diši!” Ništa nisu mogli da učine. Kraj. Jeste bio stariji, kao i svi tu. Ali stvarno je teško to psihički podneti. Gledati smrt i biti tu, kraj nje. Nisam mogao ni da spavam… – priča Jovan.
U intenzivnoj, naravno, nije imao telefon. Ali jeste, kako kaže, divne doktore, koji su mu kupili knjigu.
– Pokušavao sam da čitam “Hobita”. Ali nije išlo, ne mogu da se koncentrišem od pištanja monitora, svega – sjeća se Jovan, kome su otkazali i bubrezi, pa je usledila dijaliza:
– Imao sam dijalizni kateter, tehničari me odvezu s krevetom direktno tamo, zakače me i puste da vrti. Nekih sadam-osam puta sam bio na dijalizi. Iako to zvuči i izgleda strašno, ipak nisam shvatao katastrofalno. Od tehničara do lekara, tamo su svi fenomenalni i zaista su se maksimalno trudili. I ti bubrezi, koji su bili baš loše, i oni su se oporavili – kaže Jovan, koji je sve vrijeme bio na kiseoniku.
Iz intenzivne je smešten u sobu. Svi su, kako priča, letjeli oko njega. Tu je ponovo učio da hoda.
– Bio sam dosta uporan, a i ti momci bili su uporni da me stave na noge. Tehničari su me držali podruku i uspio sam.
I kada se činilo da je sve najgore prošlo, slijedi – tromb!
– D-dimer mi je skočio na 14.000, a granica je oko 500. Otkrili su tromb u ruci, ali se, srećom, uz terapiju povukao.
I onda je, konačno, došao i taj 20. septembar – poslije tačno mjesec dana otišao je kući.
– Sad sam super. Hvala svima. Jeste da mi se spava non-stop, ali hodam sam. Jedino što imam išijas. U bolnici sam imao fizikalnu terapiju svaki dan, a sad moram da čekam da izađem iz izolacije od 14 dana, pa da idem na fizikalnu. Pa i da vidim mogu li početi da radim, bar od kuće – kaže ovaj IT stručnjak, zaposlen u Beogradu, i dodaje da je i roditeljima bilo užasno, a posebno kada su iznova zvali bolnicu ne znajući kakve će vijesti o sinu čuti.
Jovan je iz porodice u kojoj niko nije vakcinisan.
– Jesam planirao da se vakcinišem, al’ eto, prođe. U bolnici sam video svašta, pa i vakcinisane a teško bolesne. Mada, zaista, svi su oni stari. Najverovatnije ću se poslije svega vakcinisati. I moji su bili protiv vakcine, ali poslije svega videćemo da li će ostati tako – veli Jovan, koji nije ni sanjao da ovo može doživeti i koji jedva čeka da se vrati svom starom život, pa i hobiju – fotografisanju gradova, ljudi i predela.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu