Stravičan masakr dogodio se u mjestima Malo Orašje i Dubona, 4. maja 2023. godine, kada je monstrum Uroš Blažić ubio devetoro mladih i ranio veliki broj ljudi. Ubica i njegov otac, Radiša Blažić, osuđeni su na po 20 godina zatvora zbog stravičnog zločina. Blažić u trenutku zločina nije imao navršenu 21 godinu života, pa je jedina maksimalna kazna na koju je mogao biti osuđen upravo ta od 20 godina zatvora.
Među ubijenima u Malom Orašju je i mladić Lazar Milovanović, a njegov otac Milan, jedva je smogao snage i ispričao koliko im se život promijenio od kobnog 4. maja. Nedavno smo se skupili tamo, tako idemo mi roditelji kada je neki važan datum, tad se malo ispričamo. Sve je već rečeno i onda kad moramo da pričamo o tom danu, prolazimo opet kroz to, a ne možemo ništa da promijenimo. Samo želimo da uđemo u normalu, koliko je to moguće, kada je i to suđenje sada završeno. Moramo da posvetimo pažnju i kćerki, ona je zatvorena, dosta drži u sebi – počinje priču Milan.
Porodica Milovanović ističe da ne mogu da se oporave od tragedije koja ih je zadesila. Znalo se već će on da dobije 20 godina, a za Radišu nismo očekivali toliku kaznu, ali sud je presudio dobro. Svakako da zaslužuju. Što se tiče ubice, da je kazna mala, mala je, nema šta da pričamo. Ako se pogleda koliko je djece stradalo, koliko je ranjeno, koliko to vremena ispadne po djetetu? Pratili smo i neke slučajeve u Americi, kako se sudi u tim situacijama, možda je moglo da se sudi po nekom „Lex specialis“, zbog težine zločina. Doživotna je najmanje što je zaslužio – ističe neutješni otac.
Detalji sa suđenja ostavili su neizbrisiv trag ne sve porodice, od koji su neki tek tada prvi put čuli da kako su im djeca ubijena.
– Samo suđenje je bilo dosta mučno i potresno, a kada je izricana presuda, sudija je do detalja čitala sve povrede, što nismo očekivali. Bilo je kao da ponovo proživljavamo tu noć. Neke porodice su znale detalje, mi smo čitali obdukcioni nalaz, ali pojedine porodice nisu imale snage da čitaju i onda su to proživeli dosta stresno. Rane na Lazinom tijelu vidio sam odmah, dok smo ga nosili u automobil, već tada mu nije bilo spasa – kaže neutešni otac.
“Spremao sam se na spavanje…”
Kako nam je opisao, on je stigao malo kasnije na mjesto zločina, zajedno sa svojim prvim komšijama, porodicom ubijenog Nemanje Stevanovića.
– Bili smo kao u transu, bunilo neko nas je obuzelo. Već je tu bilo puno ljudi i policije, ali kao da nikoga nisam vidio, kao hipnotisani smo gledali samo u naše dijete, da ga nađemo i spasemo. Supruga je te večeri radila drugu smjenu, Lazar je trebalo da je sačeka i doveze kući. Već sam bio krevetu, spremao se za spavanje, kada me ona pozvala i rekla da se nešto desilo, da je policija na Ravnom gaju i Hitna pomoć – opisuje Milan početak kobne večeri.
Majka ubijenog mladića pokušavala je da dobije sina oko 22.30 časova, ali on se već tada nije javljao na telefon.
– Kada mi je javila, odmah sam pozvao i komšije da krenu sa mnom, pošto im automobil nije bio tu. Kada smo stigli na Ravni gaj, ugledao sam Lazu, bio je odmah pored vatre. Laza već tada nije bio živ, pokušao sam i vještačko disanje da mu dam. Ulazne rane su bile blizu srca i nije bilo nikakvih znakova života – objašnjava Milan teškim glasom.
Kako je objasnio, nema dana, a da neko ne spomene Lazara i neku anegdotu iz njegovog života.
– Nedavno nam je bila i slava, a od kad njega više nema, smanjili smo i broj gostiju, samo oni najuži. Gore kad se skupimo u Ravnom gaju, pričamo o našoj djeci. Gledamo njihove slike, snimke, šta su radili, kako su se družili, šalili, ostale su samo uspomene. Prva stvar koju uradim kad ustanem ujutru, uđem u njegovu sobu, upalim svijeću, poljubim sliku. Tako i supruga, skuva mu kafu, svako jutro, od kada je stradao. Uvijek na stolu ima njegovo piće omiljeno. Kafa i „kokta“, kao i mala flaša piva, koju je volio sa drugarima da popije – pokazuje otac na stočić u sobi koja je pripadala njegovom sinu.
Kada se uđe u tu sobu, prva stvar koja se vidi je slika mladića Lazara. Na policama su slike iz djetinjstva, a soba odiše nekim mirom. Ispod Lazareve slike je upaljena sveća, na stolu stoji skuvana domaća kafa, mala „kokta“ i malo pivo.
– Već je ovde sve rečeno, ništa ne možemo da promenimo, a šta i kako dalje, ne znamo. Pokušavamo da se vratimo u neki kolosek, ali u ovom trenutku je to teško. Teško je da se pomiriš sa tim, da se pređe preko toga. Oduzeo nam je živote za jedno veče. Suđenje u Smederevu bilo je bolno, ta sudnica je bila kao malo veća učionica, sve je bilo skučeno i zbijeno. Ubica naše dece bio je na nekoliko metara od nas, tada smo ga prvi put videli i osjetili smo bes i gnev. Ono što je puklo, to su bile stolice i klupe, roditelji su preskakali i pokušavali da dođu do njega. Sve je trajalo nekoliko sekundi, čim je doveden do stolice nastao je haos – rekao je za kraj Milan Milovanović, otac ubijenog Lazara Milovanovića, piše Nova.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu