Možete da nas pratite
i putem aplikacije za
Besplatno na

“MAMA JE NA NEBU SA ZVIJEZDAMA” Nina (11) i Mia (9) nekada nemaju ni za hranu, a njihove želje će vam SLOMITI SRCE

Društvo
Autor:

Foto: Dejan Kecić/RAS Srbija

Nina (11) i Mia (9) iz Bora sa tatom Vladom Krsmanovićem žive od danas do sutra. Bez mame Nataše ostale su prije devet godina. Mia je nije ni upoznala. Njihova mama je odmah poslije porođaja pala u komu i poslije nekoliko dana umrla.

Od tada o njima brine tata Vlada. I pored toga što ne radi i što ima teške povrede zadobijene u saobraćajnoj nesreći, trudi se da im pruži koliko može, da im bude i mama i tata.

– U početku je bilo mnogo teško. Najviše kada je starija Nina tražila majku. Nisam znao kako da joj objasnim da mama neće doći. Prvo sam joj pričao da je otišla do prodavnice i da će da se vrati, ali kako je dijete sve više nju tražilo, onda sam joj objasnio da je mama na nebu sa zvijezdama. Bol zbog njenog odlaska nikad ne prestaje. One su na samo njima znan način naučile da žive bez majke. I sada se nekada samo pogledamo i duboko uzdahnemo. Trudim se da ih razveselim, oraspoložim, da ne tuguju previše – kaže Vladan, koji ima i sina iz prvog braka, sa kojim je takođe u dobrim odnosima.

Kako nesreća ne ide sama, teške situacije su se nizale jedna za drugom. Dvije godine nakon gubitka supruge, Vladan je doživio tešku saobraćajnu nezgodu sa brojnim povredama noge i glave. Pravo je čudo da se spasao. Četiri godine kasnije, 2016. godine ostaje bez posla jer je firma u kojoj je radio otišla u likvidaciju.

– Ne smijem da padnem zbog djevojčica. One su mi sve na svijetu. Kada nam je najteže, uvijek pomislim šta bi moja supruga rekla da odustanem od djece, i onda krenem naprijed. Za njih živim i dišem, samo da one budu dobro – hrabri se Vladan.

I Mia je pravi borac. Božjim čudom je preživjela. Odmah po rođenju nije davala znake života. Nakon 15 minuta, koliko je trajala reanimacija, začuo se njen plač. Riješila je da preživi. Takva je i danas, poslije devet godina. Vedra i nasmijana. S druge strane skromna i neustrašiva.

Foto: Dejan Kecić/RAS Srbija

– Obožavam konje. San mi je da jednog dana jašem konja – uz osmjeh kaže Mia, i otkriva:

– Voljela bih da budem doktorka kad porastem. Da liječim i spasavam ljude. To su moje želje. Možda i neki trotinet ili roleri, i to je to.

Njena sestra Nina je povučenija. Ćuti i samo tužno pogleda u majčinu sliku. Uspjeva kratko da kaže:

– Najviše mi nedostaje mama.

Na insistiranje da kaže šta bi voljela da dobije kada bi neko riješio da joj nešto pokloni, ona skromno kaže:

– Voljela bih da seka i ja imamo svaka svoj krevet. Sanjam o krevetima na sprat. To bi bilo divno, imale bismo više prostora i za druženje i učenje. I bicikl…

Njih troje žive u stanu od 28 kvadrata koji su kao privremeni smještaj dobili na korišćenje od Grada u okviru kolektivnog centra. Vladan je preuzeo sve obaveze oko kuće i djece.

– Čistim, perem, kuvam, radim sve. Ništa mi nije teško, samo da su Mia i Nina srećne. Svjestan sam da im puno toga nedostaje. Trenutno živimo od socijalne pomoći i dječjeg dodatka, što skupa bude oko 21.000 dinara. Najgore je što krov prokišnjava i u stanu ima vlage, ali nemamo drugi izbor – dodaje Krsmanović.

O problemima ne pričaju puno. Kao da su naučili da izlaze na kraj s njima. Obje djevojčice kod drugarica često odlaze, ali im društvo manje dolazi zbog loših uslova i skučenog prostora. A one gotovo da ništa i ne traže.

Uprkos svemu, niko od njih ne savija glavu. Kažu, nada ih održava.

– Kada su ekskurzije u pitanju, tu nam je pomagala suprugina mama, njihova baka. Na more nikada nisu išle. Moji roditelji su ranije izlazili u susret da ih pričuvaju dok su bile manje. Sada više ni oni ne mogu, stari su i bolesni. Za garderobu mi pomažu prijatelji. Tako nekako idu dani, a ja se trudim da ne oskudjevaju previše u najosnovnijim stvarima za život – kaže na kraju Vladan.

Nekada nema hrane za sve

Porodica Krsmanović teško živi sa socijalnom pomoći i dječjim dodatkom koji ukupno iznose 21.000 dinara.

– Dešavalo se da ostanemo sa jako malo hrane. Ja tada spremim njima večeru, pa ako nešto ostane, večeram i ja. Par puta im je bilo čudno zašto ne sjednemo svi zajedno za sto da jedemo. Nalazio sam izgovore da imam nekog posla po kući dok one ne završe sa jelom, kako ne bi posumnjale da nema dovoljno hrane za sve troje. To su teške situacije. Međutim, nekako se snalazimo – kaže Vladan.

(Blic)

Možete da nas pratite i putem aplikacije za Android ili iPhone/iPad.

IZDVAJAMO