Naime, BBC je radio eksperiment koji je za namenu imao da intervjuiše političare: neki su lagali, a neki govorili istinu. Televizijska publika je trebalo da procijeni ko laže, ali nijedan nije pristao na saradnju.
Umjesto toga, novinar je „uskočio u pomoć“ i glumio i dobrog i lošeg policajca. Naime, on je intervjuisan dva puta i svaki put je pitan o njegovom omiljenom filmu. Jednom je lagao, a jednom govorio istinu.
– Završili smo sa oko 30.000 poziva i ono što smo vidjeli je da je javnost radila isto na televiziji kao i u laboratorijskim eksperimentima – nisu mogli da razaznaju kada je lagao – kaže profesor psihologije Ričard Vajzmen.
No, kada je transkript stavljen na radio, mogućnost publike da prepozna laž drastično se povećala.
– Vizuelni znaci su veoma kontrolisani. Kako gestikuliramo, osmjehujemo se i gledamo, to je pod našom kontrolom. Kada dođete do riječi koje izgovaramo i kako ih izgovaramo, to nije nešto o čemu mnogo razmišljamo. I tu dolazi do otkrića. Zato su ljudi, kada smo otklonili vizuelni dio, znali da prepoznaju ko laže, a ko govori istinu – navodi Vajzmen.
Psiholog navodi da je mit da ljudi koji skreću pogled – lažu.
To je najveći mit u svijetu psihologije, testiran bezbroj puta. Anksiozni ljudi skreću pogled, stidljivi ljudi skreću pogled, oni koji zaborave nešto, pa pokušavaju da se sjete, takođe to rade. Takvo etiketiranje je pogrešno, piše Telegraf.
Pokreti tijela, kako navodi Vajzmen, imaju malo naznaka u laganju. Ključ uvijek leži u načinu pričanja priče i glasu.
– Tražite oklijevanja, veću distancu između kraja pitanja i početka odgovora, nedostatak detalja. Laganje je kognitivno teško. U laži, morate razmisliti o tome šta osoba zna, šta će se uklopiti u priču, šta ste već rekli. Takve stvari opterećuju nečiji um, a glas i tok priče to uvijek odaju – objašnjava Vajzmen.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu