U njoj se nalaze tri njegova nerealizovana scenarija. Jedan je uradio sam, drugi sa Žikom Pavlovićem, a treći sa svojom dugogodišnjom saputnicom Isidorom Bjelicom, jednom od najpoznatijih književnica sa ovih prostora.
– Uvijek mi je teško da govorim o Isidori i našoj vezi. Mi smo bili bonvivanska umjetnička porodica sa velikim prohtjevima. Tako da sam ja dugo godina pokušavao da joj pomognem na sve načine u njenom kreativnom djelovanju. Posljednje na čemu smo zajedno radili bio je scenario „Moj prijatelj iz Srbije“, koji bih volio da režiram sljedeće godine – kaže Nebojša za Srpskainfo.
Poslije Isidorine smrti radio je na pripremi njenih izabranih djela za Službeni glasnik, te mu je isti izdavač ponudio da objavi nešto za njih.
– Oduvijek sam imao želju da ta tri scenarija objavim u književnoj formi, jer sam procijenio da oni nemaju šansu da se u dogledno vrijeme realizuju kao filmovi. Smatrao sam da bi bilo dobro da imaju nekakvu komunikaciju s ljudima koji vole film. Ona se ukazala u tužnom momentu kada sam se dogovarao sa čelnim ljudima „Službenog glasnika“, Jelenom Trivan i Petrom Arbutinom, oko izdanja izabranih djela Isidore Bjelice. Pomenuo sam im da imam takvu knjižicu s nesnimljenim scenarijima i njima se to dopalo. Sada je knjiga pred publikom u knjižarama i u izlozima, tako da sam veoma srećan. Šteta je što su ovi scenariji ostali bez prve klape – kaže Nebojša Pajkić.
Saradnja sa Žikom Pavlovićem bila je jako plodonosna i dugogodišnja. Zajedno su filmskom poslu naučili generacije scenarista i dramaturga na FDU.
– Prvi scenario u knjizi je „Kažnjenički bataljon“, koji sam radio zajedno sa Žikom Pavlovićem, našim velikim rediteljem i piscem. Pisali smo ga po narudžbi iz Slovenije. Bila je to adaptacija romana Lojze Kovačića „Resničnost“. To je prilično brutalna priča o jugoslovenskoj vojsci. Dobili smo pare od producenta Danijela Hočevara i u perfektnim uslovima na Divčibarama uradili scenario. Žika tamo ima kuću, a ja sam unajmio apartman u hotelu blizu njega. Uživali smo zaista u tome. Primijenili smo jedan zanimljiv tehnički koncept. Zajedno smo napisali razvijeni tritment, a potom podijelili posao na dva dijela. Jedan dio je pisao Žika, a drugi ja. Na kraju smo zajedno iščitali sve i napravili finalni polišing. Bilo je sve veoma kompaktno i dobro urađeno. Bio je to kraj osamdesetih. Kada smo predali scenario, situacija u Sloveniji se promijenila. Krenuo je njihov proces otcjepljenja i nisu željeli nikakvu priču o JNA. Odustali su od proizvodnje filma i scenario je otišao u ladicu nerealizovanih. Druženje sa Žikom, uz divčibarsku rakiju, jedno je od ljepših poglavlja iz mog života.
Na početku karijere uradio je scenario „Na tragu Satane“.
– Scenario „Na tragu Satane“ je priča o serijskom ubici koji simulira u javnosti da je prodavac Biblija. Takve likove koji prodaju vjersku literaturu često sam viđao po restoranima osamdesetih godina. Bila je čak neka djevojka koja je to radila. Ja sam od nje kupio par knjiga i razgovarao s njom. Ona je, provocirana mojim pitanjima, iznosila svakojake hipoteze o tome kako je Satana među nama. Shvatio sam da iza jedne takve osobe može da se krije veoma destruktivna ličnost. To mi je bila polazna osnova za kreiranje scenarija. Takođe, želio sam da uradim nešto u tradiciji Rodžera Kormana i njegovih horor filmova, koje je radio u Holivudu. Kao zagovornik žanrovskog filma, horor sa serijskim ubicom djelovao mi je tih godina sasvim u redu. Ovaj scenario je prethodio filmu „Davitelj protiv davitelja“, u koji su ubačeni neki dijelovi iz djela „Na tragu Satane“. U starijem scenariju se radi o tome kako prodavac Biblija pronalazi dnevnik svoje supruge, u kom ona piše o svojim švaleracijama. Tada on rješava da ubije sve te ljubavnike, pod uslovom da pronađe znak Satane u njihovoj biografiji. Naravno, on želi da se obračuna samo sa satanistima. Podnaziv filma „Magija broja 13“ zapravo je oznaka za njenih 13 švalera. Želio sam da tog unjkavog ubicu glumi Milan Jelić. Milan je želio da režira film, a našao je i nekog producenta iz Njemačke koji je htio za velike pare da otkupi scenario, ukoliko bi on bio za trećinu kraći. Tražio je da mu to predamo za tri dana. Zbog kratkog roka, angažovao sam moja četiri prijatelja – Branka Vukojevića, novinara, Srđana Šapera, režisera, Petra Jakonića, montažera, i Predraga Bambića, kamermana, da mi pomognu. Skratili smo i prekucali scenario i predali njemačkom producentu. Nije nam, sticajem okolnosti, platio. Taj je scenario bio preuranjen i nikad nije realizovan – priča o svemu Pajkić.
Ljubav sa Isidorom Bjelicom je za Nebojšu i dalje bolna tema. Iz dugogodišnje veze s njom ima sina Lava i kćerku Vilu Evangelinu. Zajedno su proputovali svijet, objavili nekoliko knjiga i art manifesta. Na žalost, scenario za film „Sami u raju“, koji su radili, nije realizovan.
– Scenario za film „Sami u raju“ imao je izvorni naziv „Adam i Eva“. Isidora i ja smo ga radili kao diptih; ona se bavila unutrašnjom pričom, a ja spoljašnjom, naturalističkom. To je naš autobiografski projekat iz perioda kada smo imali manifest „Politarta“. To je scenario o jednom ekstremno umjetničkom paru, koji sa svih strana svakodnevno šikaniraju svakojake službe. Trebalo je da ga realizuje Dejan Vražalić iz Vansa. Tražio je da napravimo neku vrstu „Making offa“ u samom filmu. Ja sam to shvatio ozbiljno i napravio sam neku vrstu dodatka scenariju, koja je govorila o svim mogućim kriminalnim radnjama koje pogađaju ljude iz filma u Srbiji. Isidora i ja smo htjeli da zajedno režiramo taj projekat, ali je Vražalić bio protiv. Mislim da mu je ideja bila da to radi Goran Paskaljević, s kojim je Isidora bila u izvanrednim odnosima, a ja u lošim. Imao je ideju i da to ponudi Kusturici da režira, ali je projekat prosto zastao i nikad nije realizovan. I eto, na kraju su se svi ti scenariji 2022. godine našli u knjizi „Bez prve klape“ – kaže na kraju razgovora za Srpskainfo Nebojša Pajkić.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu