Nedavno je proslavio 100. rođendan: Vuko Šćekić je kroz život PROŠAO SITO I REŠETO, pobijedio tuberkolozu i rak, a u 92. godini napisao i svoju knjigu

Rođen je 1925. godine u Beranu.

– Ro­đen sam 9. ja­nu­a­ra 1925. go­di­ne u mje­stu Ba­bi­no, se­lu kraj Be­ra­na. Pr­vi svjet­ski rat je bio stra­šan, sko­ro da ni­šta iza nje­ga ni­je osta­lo. Bio sam me­đu pr­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma ro­đen po­slije tog ra­ta, u pa­siv­nom kra­ju. Ni­smo ima­li ško­lu, tek ka­sni­je je ona otvo­re­na, pa sam u Be­ra­na­ma upi­sao gim­na­zi­ju ka­da je i počeo Dru­gi svjet­ski rat. Ta­da su nas i ras­pu­sti­li, zbog onog što do­la­zi. Oku­pi­rao nas je ba­ta­ljon od 1.000 ita­li­jan­skih voj­ni­ka. Ko­mu­ni­stič­ka na­rod­na omla­di­na bi­la je vr­lo ak­tiv­na, i pri­ča­lo se o fa­ši­zmu, Hi­tle­ru. Ka­sni­je sam sa­znao da je u op­šti­ni po­sto­ja­la par­tij­ska će­li­ja od pet lju­di i če­tvo­ro je to­kom ra­ta po­gi­nu­lo. Je­dan ko­ji je ostao za­gla­vio je na Go­lom oto­ku – ka­že Novosađanin Vu­ko.

To­kom ra­ta u nje­go­vo mje­sto je do­šla dru­ga di­vi­zi­ja na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske, če­tvr­ta cr­no­gor­ska kojoj se pri­dru­žio.

– Tre­ba­lo je lju­di da ru­ko­vo­de omla­di­nom, a po­što sam bio đak i na­pred­ni­ji od­mah su me iza­bra­li kao ruko­vo­di­o­ca omla­di­ne, te sam stu­pio u bor­bu i na­pre­do­vao, pa sam do­bio i čin pot­po­ruč­ni­ka, a ka­sni­je i ka­pe­ta­na – pri­ča Vu­ko.

Re­cept za du­go­vječ­nost je u po­ro­di­ci i disciplini

– Ne­mam ni­jed­nog pre­tka ko­ji je ži­ieo to­li­ko du­go. Do­sta njih je gi­nu­lo u bor­bi, a dje­da je ži­vio oko 80 go­di­na. Mi­slim da do­bar udio u mo­joj du­go­vječ­no­sti ima bri­ga i pa­žnja mo­je že­ne, a na­rav­no i dje­ce. Zatim, to­kom bo­le­sti bio sam di­sci­pli­no­van. Ta dva ele­men­ta za me­ne ključ­ni su za do­ži­vje­ti 100 go­di­na – priča ovaj stogodišnjak.

Bio na Golom otoku

Po­slije ra­ta do­bio je pri­zna­nja , pre­ko­man­do­van je ka­ko ka­že u voj­nu po­li­ci­ju u ka­drov­sko odje­lje­nje i tu je bio ne­ko­li­ko mje­se­ci. For­mi­ra­na je no­va bri­ga­da u Knja­žev­cu, gdje je pre­mje­šten, pa po­no­vo pre­mje­šten u Lju­blja­nu, gdje je ubr­zo uhap­šen.

– Sva­ko­dnev­no su bi­le kon­fe­ren­ci­je. Ne­ko je di­sku­to­vao. Ne sje­ćam se vi­še ni ko. Ni­sam re­ga­o­vao, a tre­ba­lo je da to ura­dim i po­slije par da­na su me uhap­si­li. Osu­đen sam bio na 13 go­di­ne, po­slije su mi sma­nji­li na de­vet i on­da sam iz­dr­žao šest go­di­na i de­vet mje­se­ci. Ni­sam od­mah pre­ba­čen na Go­li otok – sje­ća se Vu­ko, i nastavlja:

– U Gra­di­ški ni­je bi­lo ba­ti­nja­nja jer je ne­ko od ru­ko­vo­di­la­ca to za­bra­nio. Tu sam bio u ve­o­ma lo­šim uslovima. Spa­va­li smo bu­kva­lno na po­du. Na mje­stu gde tre­ba tro­je spa­va­lo je še­sto­ro. Po­slije dva-tri mjese­ca pre­ba­če­ni smo na Sve­ti Gr­gur, su­sed­no ostr­vo Go­lom oto­kou. I ta­mo su bi­li sa­mo voj­ni osuđenici. Do­ži­vlja­vao sam i pri­su­stvo­vao mu­če­nji­ma i ne­ra­do se to­ga sje­ćam. Pre­ba­ci­li su me na Go­li otok, gdje je bi­lo mu­ka, ali da­le­ko ma­nje ne­go na Gr­gu­ru, oda­kle sam pu­šten na slo­bo­du – ka­že on.

– Bi­lo je su­ko­ba sa čet­ni­ci­ma ali ne ­mojih lič­nih već mo­je če­te, i po­gi­bi­ja je bi­lo. Ne­ki Kr­sto Se­ku­lić imao je dva si­na, a je­dan od njih je po­gi­nuo kao par­ti­zan prije vla­da­vi­ne čet­ni­ka. Dru­gi sin je bio ra­njen i nje­ga su uva­ti­li. Ni­su ga ubi­li, ne­go su ga po­sla­li ku­ći da ozdra­vi. Nje­gov otac je mo­rao da pot­pi­še da ka­da ozdra­vi, ne­će ići u par­ti­za­ne – kaže on, i nastavlja:

Me­đu­tim, sin čim je ozdra­vio od­mah je oti­šao u par­ti­za­ne i na­rav­no Kr­sta su htje­li da stre­lja­ju. Sku­pi­la se če­ta, dr­ži se go­vor ka­ko je Kr­sto iz­daj­nik, i da ga tre­ba stre­lja­ti. Od­re­de dvo­ji­cu ko­ji će ga stre­lja­ti, a na ivi­ci gro­blja ko­pa­ju ra­ku jer ni­je do­sto­jan da ga sa­hra­ne na gro­blju. Ka­žu, ne­ka ga stre­lja nje­go­vo ple­me, i ne­će ni­ko.

Bio je u za­tvo­ru i pu­sti­li ga na­po­lje 1946, pa je ko­lo­ni­zi­van u Sa­vi­no Se­lo gdje je i pre­mi­nuo, a sin mu je po­gi­nuo u ra­tu.

Napisao knjigu u 92. godini

Mno­go go­di­na ka­sni­je o tom pe­ri­o­du ro­bo­va­nja na­pi­sao je knji­gu, pod na­zi­vom “48.” u svo­joj 92. go­di­ni.

Na­kon iz­la­ska sa ro­bi­je do­la­zi u Ba­bi­no gde je kao i svi dru­gi Go­lo­o­to­ča­ni bio pre­zren, ni­ko ni­je htio da ga za­po­sli. Tada, otac Jo­van pro­da­je sta­do ova­ca da bi Vu­ko oti­šao u Be­o­grad da se za­po­sli.

U Be­o­gra­du ni­je imao sre­će i od­la­zi u Slo­ve­ni­ju, Je­se­ni­ce, gde se za­po­šlja­va i upi­su­je Prav­ni fa­kul­tet. Že­lja ga je vu­kla ka Voj­vo­di­ni, gde se u bač­kom se­lu De­spo­to­vo za­po­šlja­va kao knji­go­vo­đa. Iz De­spo­to­va, pre­la­zi da ra­di u direk­ci­ji Du­nav-Ti­sa-Du­nav u No­vom Sa­du, sku­ćio se, ože­nio i po­čeo da gra­di po­ro­di­cu.

Najsta­ri­ji ko­ri­sni­k pen­zi­je u Novom Sadu

Pred­sjed­ni­ca Udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra gra­da No­vog Sa­da Mi­le­na Žar­ko­vić sa sa­rad­ni­ci­ma, po­sje­ti­la je najstari­jeg ko­ri­sni­ka pen­zi­je u gra­du No­vom Sa­du, Vu­ka Šće­ki­ća u nje­go­vom sta­nu u No­vom Sa­du na novo­sad­skom na­se­lju Li­man 2.

Tom pri­li­kom Žar­ko­vićeva je uru­či­la Šće­ki­ću. Po­ča­snu član­sku kar­tu Udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra gra­da No­vog Sa­da.

I u tom pe­ri­o­du je imao zdrav­stve­nih pro­ble­ma, pro­veo je tri­na­est mje­se­ci u bol­ni­ci, jer je obo­lio od tuber­ko­lo­ze, naj­vje­ro­vat­ni­je kao po­slje­di­ca za­tva­ra­nja i pri­nud­nog ra­da. Nažalost, tu ni­je bio kraj, bo­le­sti su se na­sta­vi­le i ka­sni­je, bruh, raz­ne ope­ra­ci­je, rak štitne žle­zde… Sve je to Vu­ko pre­ži­veo uz ne­se­bič­nu po­moć svo­je su­pru­ge Mi­le­ne i dvo­je dje­ce.

Vu­ko već 65 go­di­na ži­vi u har­mo­nič­noj brač­noj za­jed­ni­ci sa svo­jom su­pru­gom Mi­le­nom. Iz tog bra­ka ima dvo­je dje­ce, kćer­ku i si­na, dvo­je unu­ka i dvo­je pra­u­nu­ča­di. Vu­ko je omi­ljen u po­ro­di­ci i u kom­ši­lu­ku. Sla­bi­je vi­di ali uz po­moć lu­pe či­ta i slu­ša audio-knjige, prenosi Dnevnik.

Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu