Glumca Nenada Okanovića javnost je zavoljela kao sina Dragana u seriji „Selo gori, a baba se češlja“, a sve ono na čemu je kasnije radio je doprinijelo njegovoj popularnosti. Veliki pečat u njegovoj glumačkoj karijeri ostavio je pokojni Danilo Lazović koji ga je spremao za prijemni.
– Sa Danilom je bilo divno raditi. Dača jeste čovjek koji me je spremao za prijemni i koji mi je mnogo pomogao u životu, ali moje zaljubljivanje u glumu je krenulo od druge godine gimnazije. Osnovali smo amatersko pozorište u Ljuboviji pri kulturno umjetničkom društvu i došao nam je kao gost reditelj iz Bogatića Zoran Đolnić, zvali smo ga Dekara. Spremali smo predstavu „Pozdravi nekog“, a on nas je uveo u taj svijet, ja sam se zaljubio u sav taj posao. Poslije škole sam uvijek odlazio u pozorište, radio sam sve stvari, od scenografije, kostima, spavao sam tamo i uživao. Kada sam odlučio da upišem glumu, Dača je došao sa Mišom Janketićem, radili su monodrame „Karađorđe“ i „Knez Miloš“. Presreo sam ih iza sale, oni su se presvlačili. Upao sam, predstavio se i rekao da želim da upišem glumu. On me je odbio i rekao mi: „Šta će ti to? Ti si čovjek sa sela, radi to“. Ipak, ostavio mi je broj telefona koji sam upisao na unutrašnjosti ormana. Bio sam dosadan, zvao sam ga non-stop, on je pristao, a ostalo je istorija. Moj prvi sin se zove Danilo, a ono što je meni bilo drago jeste što je Danilo tada bio živ i ja sam ga zvao i rekao mu da je jedan mlad momak dobio ime po njemu – priča glumac.
Okanović je otkrio koji savijet je usvojio od pokojnog Lazovića.
– Ostani svoj, ti si dijete sa sela, ti imaš u sebi srpsku priču, zdravu priču i probaj da to zadržiš, i ja se trudim da to ispunim – rekao je.
Kako kaže, posao je često nosio kući, ali se to s vremenom promijenilo.
– Često se dešavalo da posao nosim kući, ali kako sam stariji, sve manje. Nekad sam bio nervozan kad ne ide nešto kako treba, pa to prenosiš i kući, sada sam dosta zreliji i ne doživljavam neuspjehe tragično. Zahvalan sam Bogu za sve što mi se dešava i srećan sam čovjek jer imam porodicu, posao, prijatelje. Sitni neuspesi ne mogu da me poremete – priča on. Otkrio je koliko je porodica ispaštala zbog njegovog odsustva.
– Trudio sam se da im posvetim pažnju. Nekako smo uspjeli da se zaštitimo od svega. Djeca su velika, imaju 17 i 19 godina. Sad je najteži period. Pregurali smo zajedno, mislim da nisu mnogo ispaštali, mi smo porodica puna ljubavi. Imamo sreće sa roditeljima i Željana i ja, pomagali su nam kad god je to trebalo – rekao je on.
Kako kaže, popularnost je umjela da ga ponese, ali porodica je ta koja mu je pomogla da ostane prizeman.
– Porodica je glavna stvar. Bilo je momenata da me ponese u tom mom profesionalnom odrastanju, ali kad imaš porodicu, ima ko da te povuče da kaže: „Stani“. Mediji mogu da pojedu čovjeka. Bitno je da imaš nekoga ko te može vratiti. Pomisliš da si bitniji od drugih ljudi, ponašaš se oholo i gordo, treba neko da te spusti na zemlju: „Alo, druže, ti si onaj što si i bio“ – rekao je on.
Još kao dijete je bio nestašan, često je bio i maler, a pratile su ga i brojne nedaće.
– Majka ima traumu iz mog detinjstva. Otkako sam se rodio prvo sam na porođaju slomio ključnu kost, pa sam imao problema sa kukovima, kad sam prohodao imao sam potres mozga kada sam pao. Lomio sam nogu, ruku, ma sve što je moglo. Sve u svemu imao sam lijepo detinjstvo, moja mama je malo više propatila, ali sve ide u rok službe. Sve i svašta sam i ja prošao sa svojim klincima. Nije to ništa loše, samo sam ja bio živo dijete – priča on. Otkrio je i da li mu je sve u životu bilo potaman.
– Nisam imao sve što sam želeo, ali i jesam. Nije bilo na nivou toga da sve što kažem, to i dobijem, ali je najvažnija ljubav roditelja, putovali smo mnogo. Rastao sam u finoj atmosferi, nije bilo svađa i ludila. Ne mogu ni da zamislim traume dece koja slušaju svakodnevne svađe roditelja – rekao je ovaj glumac.
Kao dijete je radio na poljoprivredi
– Bavio sam se poljoprivredom kao klinac, mogu da zamislim život na selu, a pokušavam i da uradim neke stvari da ne moram da zamišljam nego i da to uradim. Baka je kada sam bio mali imala kravu, pa smo radili oko krave, sejali smo kukuruz, krompir, kopali sve živo. Bio sam osmi razred i moja generacija i ja smo išli da beremo kukuruz kod nekog domaćina, a on nam je platio ekskurziju. Svi smo radili i zaradili za ekskurziju – kaže on.
On je naglasio da se nasljednicima ne miješa u izbor.
– Ne miješam im se. Treba da rade šta vole. Trifun voli da kuva, uživa u tome. Stalno im govorim da rade šta vole, ali oni sad vole da spavaju i ne rade ništa, ali dobro to je tinejdžerski. Željana i ja smo zajedno 27 godina, a sljedeće godine nam je 20 godina braka. Mojim roditeljima je prije nekoliko nedelja bilo 50 godina braka, pa smo burazer i ja napravili okupljanje i druženje, vjenčali smo ih ponovo. Imao sam sreću da pronađem srodnu dušu – zaključio je ovaj glumac.
-Svaki dan je, kako kaže, 8. mart.
– Ne kupuješ cvijeće samo tada, već svaki dan. Znak pažnje je i da pomogneš kada vidiš da je teško, to uvijek znači. Ljubav nije samo da kažeš „Volim te“. Kuvam za cijelu porodicu. Kuvam sve, od pasulja do italijanske kuhinje. Spremam dobro i burgere – rekao je on.
Ispričao je još i kako se sprema za ulogu voditelja.
– Ne smatram da sam voditelj, više se zabavljam i uživam u tom poslu. Ne spremam se nikako, samo odem, spremim odijelo šta ću da obučem. Spremam se za uloge, za kviz i emisije ne. Čovjek sam od trenutka. Za „Moje selo veselo“, to pročitamo nešto o selu i onda idemo „ad hok“. Više volim da sam spreman nego da nisam. Glume ima i u voditeljstvu i u svakodnevnom životu, svi glume non-stop, a kad se upale kamere, neko je bolji, neko lošiji – rekao je on.
Jedno od odricanja zarad uloga je bilo i to da je morao da se ošiša na ćelavo.
– Kada sam imao 22, 23 godine zbog jedne uloge sam morao da obrijem pola glave, jer sam nosio masku preko pola lica, meni se to svidjelo, tako sam hodao gradom – priča Okanović.
Tetovaža umjesto burme
Nenad i Željana su izgubili burme, te su zbog toga riješili da to nadomjeste tetovažom koja simboliše beskonačnu ljubav.
– Ovo je jedna trešnjica, a to je zapravo naša burma. To smo Željana i ja uradili za 10 godina braka, a predstavlja znak beskonačnosti i srce, kao beskonačna ljubav. Pošto Željana i ja ne znamo gdje su nam burme, gdje smo ih izgubili, ne mogu prstenje da nosim, i onda smo uradili ovakvu uspomenu – rekao je on.
Kako kaže, uvek se trudi da nađe pravi balans između toga da postavi autoritet nad decom i da im bude drug.
– Kod nas je u principu autobuska stanica, njegovi drugari kod nas bleje, okupljaju se. Imaju par drugara koji su nam kao djeca. Ti djeci nikad nećeš biti drug, koliko god da se trudiš, ali oni tebi neće ispričati ono što pričaju svojim drugarima, a s druge strane treba pričati sa njima, naći neku mjeru. Šta god uradio, pogrešio si – priznaje on. Za kraj je otkro i koliko je emotivan.
– Težak sam na suzama, ali desi mi se da zaplačem, živ sam čovjek. Kad se zaplačem, tu me ne možete zaustaviti. Trudim se da budem staložen, ali je možda bolje sve izbaciti iz sebe – rekao je on, prenosi Blic.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu