Vid Luković (53) sa ženom Radunom i decom živi u selu Plešin na Goliji okružen planinom i životinjama, jer ljudi nema. Međutim, prvo je pošao jednim potpuno drugačijim životnim putem. Naime, preselio se kao mladić u Njemačku, tražeći bolju budućnost. Ali ljubav prema porodici i domovini je bila jača od svega. Shvatio je da novac ne uslovljava sreću, naprotiv.
Sa Zapada se vratio 1993. godine i odlučio da na zemlji na kojoj se rodio sagradi kuću i osnuje porodicu.
-Osamdesetih sam radio u Austriji i Njemačkoj. Vratio sam se iz više razloga. A najviše zahvaljujući ocu i majci, koji su imali nas trojicu sinova. Nije mi bilo teško tamo raditi. Radi se manje, a zarađuje više. Sve ovo mi je nedostajalo. Zahvalan sam Bogu što me je vratio. Voda i vazduh koje nam daje Golija su neverovatan dar. Dok je na Zapadu vazduh težak, jedva sam disao – priča dok mu se suza sliva niz obraz.
I sa ponosom naglašava da ovo parče raja na Zemlji ne bi menjao ni za šta na svijetu, te da nema tih para koje mogu to da plate, piše Kurir.
Na visini od 1.300 m nadmorske visine uspijeva šljiva, pšenica i krompir, a Lukovići se bave stočarstvom. Imaju ovce, koze, krave, konje, manglulice…
Vid i Raduna imaju sedmoro djece.
– Četvoro je na okupu, dve ćerke su se udale, sin oženio, imam četvoro unučadi – kaže domaćin.
Njihova nasljednica je jedini đak u školi.
– Do škole svaki dan pješačim pola sata. Jedino mi nedostaje društvo, ali volim život na planini – govori Desanka.
Lukovići se osvrću i na mnoge prazne domove i ističe da im se prvi komšija nalazi na oko kilometar od kuće, a ima 93 godine.
– Ima dosta kuća, ali su prazne. Nema naroda, stariji su umrli, a posle njih tu niko nije došao. Jedino nam ljudi nedostaju, drugo ništa – naglašavaju.
I dalje koriste samo monofaznu struju, a do kuće nema ni čestitog puta.
– Djeca i žena su prihvatili ovakav način života. Što je najbitnije, zdravi smo. Djeca ne znaju šta je ljekar, osim što su išli da prime vakcine. Ljudi kažu svašta za mene, neki ovako, neki onako, ali ja sam pronašao svoju smisao. Glavni cilj mi je da se izborim da vodimo jedan starostavni život. Da vidi narod kako se proizvodi zdrava hrana i kako su živjeli naši preci, pa možda se neko opameti i vrati. Još moj deda mi je pričao da nema ništa gore nego kad čovek izgubi sram i obraz. Zavladale su su mrzovolja i interes, a to je najveća bolest današnjice – smatra.
Bez obzira što je divljina lijepa, ona često ume da bude i surova, posebno kada je reč o dječici. Vidova supruga, Raduna Luković, istakla je da, iako svi od jutra do mraka obavljaju poslove, uvek imaju svega.
– Djeca pomažu oko stoke, po kući. Što imamo, to im damo, i oni drugo ne traže – kaže Raduna Luković.
I domaćin se slaže da njihovoj djeci neće biti lako, jer se svijet mnogo promjenio i udaljio od pravih vrijednosti.
– Za moju djecu će biti jako teško, oni su patrijarhalno vaspitana, kako su i mene moji roditelji vaspitali. ne mogu da se snađu u današnjoj civilizaciji. Ali, poštenje i povjerenje jednom mora izađe na površinu – zaključuje Vid.