Naime, on je u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” pričao o djetinjstvu, životu i karijeri, a tada se dotakao gubitka oca.
Bojan je ostao bez očinske figure kada je imao 16 godina i to mu je veoma teško palo.
– Od trenutka kada se desi rez u životu pokazujete kolika je odlučnost vaša u životu, od čega ste vi napravljeni. Kada se sve sruši u životu u tom trenutku ja nisam mogao više da budem košarkaš, nego sam morao da izučim školu, morao sam da se posvetim tome da bih sutra mogao da znam gdje sam i šta sam. Tu djetinjstvo prestaje, prestaje Bojan tinejdžer, postaje jedan drugi život, za 360 stepeni ste se okrenuli i vi nemate glavu dječaka od 16 godina, vi imate glavu nekoga od 40 godina. Jednostavno morate da idete samo u jednom pravcu, a to je negdje gore. Negdje gore ja moram da stignem i mora da me sačeka mir, jer jedina stvar u tom trenutku u životu je bio mir, samo da imam mir i ništa više – pričao je pjevač.
– On je bio jako ponosan što sam ja čelista, a ja ne da sam bio ponosan nego sam bio presrećan jer gledati njega u ringu je bilo fantastično. On je bio tehničar i gledati ga u ringu je bilo kao da se leptirica kreće, to je tako izgledalo. Njegov osmijeh mislim da bi razoružao najsurovijeg neprijatelja, on je imao taj sjaj u sebi. I kada pogledam svoje djetinjstvo ja samo vidim lijepe slike iz svega toga – kaže Bojan a na konstataciju profesorke doktorke Slavice Đukić Dejanović da je one ne tako lijepe vjerovatno potisnuo Bojan kaže:
– Moja majka nikada to nije dala da bude tako. Ja jesam to bio, ali ona je željela da ja budem dijete. Na žalost nisam bio dijete, u njenim očima jesam, ali ja nikada nisam to dao. Tražio sam jedan jedini razlog za život, a to je da kada dođem vidim njen osmijeh i vidim da mi je porodica u redu. To je sve. Jer, ne možete da shvatite, u jednom trenutku ne postoji više ništa, sve je crno da crnje ne može biti, a onda vidite ženu koja se sakrije i kaže sa osmijehom: “Kako je bilo u školi, je l’ bilo sve u redu?”. Dođete u taj stadijum ako ona nije pala, nemam ni ja pravo na to. Nije postojao dan da nisam otišao na grob – kaže Bojan.
“Pričao sam mu šta me boli”
On često odlazi na očinski grob.
– Kao da zaista razgovaramo, jer sam ja pričao šta me boli, ali kada sam se odselio za Beograd, odjednom više nije to onaj Bojan koji ide sa čelom. Jedinu stvar koju sam tražio je bila da imam klavir u svojoj blizini. Ja nisam htio da izlazim po klubovima, ja nisam htio da izlazim po nekakvim splavovima, nije me ništa to zanimalo, mene je zanimao klavir, stvaranje, čitanje i to je to. Znao sam da provodim sate i sate samo čitajući i čitajući – zaključio je on, prenosi Blic.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu