Prvo je imala uspješno liječenje, za četiri godine joj se pojavio recidiv i tada sam dobila u stvari prognozu, nisam dobila dijagnozu, apsolutno je sve bilo jasno, trebalo je tada, i to se dešava u trenutku kada oni završavaju osmi razred. Njenu dijagnozu dobijam 25. decembra, a 25. decembra mi je otac dobio moždani udar. Tako da bukvalno u isti dan, samo, naravno, godine su u pitanju, i tada kreće jedan košmar s jedne strane djeca se pripremaju za svoje gimnazije, Boban je u tom trenutku se spremao za Matematičku gimnaziju. Bojan kreće u pripreme za Filološku gimnaziju, i ja se sa tim svim što dobijam na papiru od ljekara da treba da prođe ipak još jedan ciklus hemioterapija. Tada krećem bukvalno u borbu, prvo sa sobom, to mi je bilo prvo da sa sobom raščistim.
Prvo sam otišla kod neuropsihijatra, rekla svoju situaciju i rekla da nemam vremena za terapiju. Želim, jer sam prije toga već imala iskustvo i znam šta terapija čini, ali nemam vremena. Moram instant rješenje da dobijem, zato što imam maminu kuću, imam svoju kuću, djecu koja se nalaze na prekretnici, isključivo su zacrtali koje gimnazije žele da upišu, znači treba da mi se uvede lijek. I tada sam, na svu sreću, naišla na razumijevanje. Dobila sam lijek koji sam godinu dana uzimala, ali to proljeće je onako bilo prilično izazovno. Znači, to su bile hemioterapije prije podne, po podne sam snimala dva Grand šoa, znao je samo Saša Popović. Njemu sam rekla. Znači, ne znam šta će biti, i kako će biti, prosto eto da znaš jel ti treba nešto, ne treba mi ništa, samo treba da ćutiš i da me ništa ne pitaš i da me pustiš da to radim kako radim. Naravno da je ispoštovao sve to, međutim, mi tada ulazimo u jedan period velikih finansijskih izazova i u jednom trenutku totalne finansijske nemoći. Meni se to nije u životu desilo i ja taj problem nisam imala – prisjećala se teškog perioda.
“Prodavala sam zlato da bih preživela”
– Imala sam problem da li ću da kupim cipele, toliko i toliko, ali sada sam došla u jedan životni problem i veliki izazov. Privatno smo plaćali časove u gimnaziji, terapije i sve što je bilo vezano za liječenje majke je posebno koštalo. Nekako nisam znala nikada sa finansijama. Nisam znala prosto da rasporedim, a da od dinara napravim dva ili tri, nisam imala taj talenat ni dan danas ga nemam, niti sam bilo šta naučila o tome, ali bilo je prilično teško. Dolazi njihova matura mala, oni se spremaju. Ja sam u tom trenutku, normalno sve sam radila, za ovo niko nije znao. Za ovo su znali isključivo nekoliko mojih najbližih prijatelja koji su mi uskakali kada mi je bilo potrebno. Dolazi matura, i ja bukvalno to nikad neću zaboraviti, čovjek mora da prati te znakove pored puta, ja palim laptop ujutru da pročitam vijesti i ovako link-reklama otkup zlata.
Ja kažem ko to otkupljuje zlato. Nikad mi nije palo na pamet da postoji to. Krenula sam da se raspitujem. Tog dana je trebalo da idem na Bežanijsku kosu i da snimim reklamu, prođem kolima pored zlatara, uzmem iz nesesera prvi komad na koji sam naišla i odem tamo i kažem koliko, vi to otkupljujete. Kad je on meni rekao cifru, za mene je u tom trenutku riješeno moje sve, jer sam imala problem. Zaista nisam u tom trenutku mogla, a nisam željela ni od koga da tražim, jer sam smatrala da to ja treba da obezbijedim svojoj djeci, a to je da odu na maturu i na ekskurziju i da odu u odijelima i garderobi koju oni žele. Kad je on meni rekao, ja sam samo “aha, vraćam se za pola sata”, otišla do Bežanijske kose, završila sve, odnijela to zlato, prodala i sutradan rekla djeci da idemo. I oni su pitali mama jesi uspjela da se snađeš, zato što sam ja dijelila sve sa njima, oni su znali i kad mi je pun i prazan novčanik i kad imam i kad nemam, i kad mi je teško i kad mi je lako. Mi smo razmjenjivali sve, i stvarali tu neku vrstu povezanosti koja mi je najbitnija u vaspitanju bila povezanost sa djetetom. Kažem završila sam neki posao, možeš misliti – zvali su me za neku reklamu, naravno slažem. Njih sam naučila u kući ćemo sve podijeliti, i tugu i sreću uopšte nije važno šta i to ćemo ali kad izađemo, ne zato šta će sve to reći jer ja sam primjer nikad nisam vodila računa šta će svijet da kaže.
Nego izađi i uči da to dostojanstveno poneseš, ako ne možeš, ti se malo povuci, ali nemoj, ne zato što će neko pričati o tebi da li si ovakav ili onakav, da li pokazuješ to, ne nego nauči dostojanstveno. I to je i uopšte taj mamin odlazak i njihova spoznaja njihovog odlaska. U tom trenutku sam sve spoznala. Spoznala sam da ostajem potpuno sama, spoznala sam da više apsolutno nikad nikome u životu neću biti dijete, da neću nikome da budem razmažena, ništa – da je apsolutno cijeli život na meni. Saznala sam kako nestaju prijatelji i ljudi koji su bili oko moje majke, koji su nestajali i koje sam u određenim trenucima molila za pomoć u njenoj bolesti. Izabrane ljude za koje sam pretpostavljala da nikad neće ništa od toga reći jer mi je jako bilo teško da tražim pomoć. To mi je najteži dio priče bio – da tražim bilo kakvu vrstu pomoći. Da ne pričam kada sam došla u situaciju da treba da tražim pomoć samo da je smjestimo na pristojno mjesto koje će njoj olakšati tu priču. Onda sam shvatila da svoje prijatelje treba da njegujem bukvalno kao svoju drugu porodicu, da raščistim odnose u familiji jer su se jako izbistrile stvari. Nakon njenog odlaska i da sve treba da postavim na svoje mjesto i da kažem da to je to. To je život, sad si u životu, sad si odrasla, i između ostalog sad treba i da kuvaš – priča Dragana i dodaje da je željela da sama organizuje 18. rođendan blizanaca.
– Ja sam njihov 18. rođendan proslavila za svoje prijatelje. Jako uzak krug prijatelja i familije koji su zaista bili dio nas, koji su učestvovali u Bobanovom i Bojanovom odrastanju. Koji su učestvovali u mom životu i pozvala isključivo drage ljude u jeda jako mali beogradski lokal i rekla sam to je moje, to je slavlje moje, oni su imali naravno svoje slavlje kako su htjeli, ali su naravno ispoštovali i bili tu sa mnom i prosto negdje ta pjesma u nekom trenutku njihovog rođendana pa i mog je bila prisutna i bile su prisutne moje suze, ali to su bile suze radosnice. Tada sam u stvari bila srećna ne samo što oni pune 18 godina nego što smo sve to uspjeli tako da izguramo, sve te probleme koje smo imali. Kako smo uspjeli nekako iz svega toga da izađemo da isplivamo i da sad slavimo. Slavimo život i naravno uvijek negdje sa mišlju da su i oni u tom trenutku čuli i bili ponosni i slavili – iskrena je Dragana koja priča kako je izgledalo kada je njihov otac umro.
– Da su oni odrasli i da on sad ide i kako će on sad, hoće li on biti zavistan od mene, hoće on mene da zove, ja tu sad imam prilično sebičluka u sebi i dan danas to je stvar koju nisam promijenila i koju sam zadržala koju je moja majka imala ja moram non-stop da ih čujem i da znam gdje su, ja prosto moram, to je. Ne želim to da mijenjam, mislim pokušala sam i ispravila sam mnoge stvari koje mi se nisu dopadale kod sebe, ali to prosto ne želim da mijenjam. Znam da je prosto moja misija ako sam već ovdje svjesno odlučila da rodim djecu da vrlo svjesno treba da budem u svakom trenutku u njihovom životu, odnosno da znam gdje su. Daleko od toga da sve dijelim, nisam sigurno na prvom mjestu sa kojom će da podijele neke stvari. Ne, ne bi bilo lijepo uvijek kažem ja sam sa 32 godine ostala u drugom stanju, to je zrela osoba, zrela ličnost formirana, vrlo svjesno, dogodilo se da nismo mogli da nastavimo zajedno, njihov otac i ja, na civilizovan način to riješili. Bilo je dovoljno odnosa do trenutka dok on nije doživio jednu saobraćajnu nezgodu koja ga je prosto omela da nije mogao potpuno normalno da funkcioniše do kraja života, ali oni su i tada bili u kontaktu sa njim, posjećivali ga, jednostavno postojao je kontakt. Koliko je on mogao u tom kontaktu da učestvuje – ispričala je Dragana koja je otkrila da je s njegovom kćerkom i sa prvom ženom ostala u odličnim odnosima.
“U kontaktu sam sa bivšom ženom oca mojih sinova”
– Mi smo bili uvijek u jako dobrim porodičnim odnosima. Njegova bivša žena, njegova prva žena sa kojom je imao kćerku, njihova sestra, koja je 6 godina starija od njih, mi smo od prvog trenutka bile u kontaktu. Mi smo čak i kad je on doživio nesreću, moj otac, njena majka, ja, mi smo bili tu šta god da je trebalo. Moram priznati, ona je bila ta koja je odmah insistirala na tome i odmah prišla meni i rekla ja sam majka njihove sestre, ja želim da oni imaju taj kontakt. Tad kad se to desilo bilo je iznenada, prva osoba koju sam ja obavijestila kada su meni javili je bila ona. Ona je odmah otišla, jer sam ja tog dana, naravno, kao i uvijek kad se meni nešto u životu desilo, imala snimanje. Ali sam otišla, da ona je otišla prva, i popodne sam otišla, tamo su me sačekali jer sam morala sa njom da završim neke stvari ali prosto smo se prepoznale od prvog trenutka njihovog života. Djeca su rasla zajedno, i što je najdivnije imaju fotografije od malena, to je nešto prosto bili fenomenalno i prosto su se ljudi čudili kako funkcionišemo. Njeno bogatstvo što ima braću i proke svega za sve je bogatstvo što eto tako dvije bivše žene se savršeno slažu i funkcionišu i razumiju. I čak su i djeca zajedno jedanput bila na Zlatiboru, družili se, dolazili smo na porodične ručkove jedni kod drugih, odlazili u vikendice. Prosto smo smatrali da je sasvim u redu da djeca budu u normalnom i zdravom kontaktu, tako i dan danas – iskrena je ona, piše Scandal.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu