Na ultrazvuku je ginekolog vidio da nešto nije u redu, ali nije želio da ulazi u detalje dok sve ne proveri, te sam poslata na 3D ultrazvuk, prisjeća se Soleanis Karolina Lugo Estrada iz Venecuele, prenosi Žena Blic.
Uskoro smo saznali da naša Heliani ima mnogo deformiteta. Po licu, rukama, nogama, usnama, lobanji, mozgu. Jedino što je bilo neoštećeno su kičma i unutrašnji organi.
Uskoro smo saznali da je u pitanju sindrom amnionskih brida, grupe ruhetkih kongenitalnih anomalija koje nastaju kada se oko fetusa obmotaju fibrozne amnionske trake.
Mojoj kćerki ove trake obmotale su se oko cijelog tijela, onemogućile cirkulaciju i razvitak tijela.
Kad smo čuli strašne vijesti, muž i ja smo se prvo isplakali. Onda mi je suprug šapnuo: “Hajde da ne odustanemo. Hoćeš?”.
Odmah sam rekla da ne želim da odustanem. I tako sam nastavila trudnoću, uprkos tome što su me svi ljekari nagovarali na kiretažu. Govorili su mi da, čak i ukoliko rodim živo dijete, neće dugo živjeti, a u svakom slučaju će mu život biti pretežak.
Molim vas, želim da svoju trudnoću iznesem do kraja. Tretirajte me kao i svaku drugu trudnicu – odgovarala sam.
I uprkos svim sumornim prognozama, Helijani je rođena 21. avgusta 2015. godine, u 39. nedjelji moje trudnoće. Rođena je carskim rezom i imala je četiri i po kilograma.
Prvi dani su bili preteški. Ja sam bila u lošem stanju poslije porođaja pa su mi dozvolili da dijete vidim tek poslije 24 sata. U međuvremenu, sestre su počele da šuškaju da ne želim da vidim svoje monstruozno dijete.
Priznajem, njen izgled jeste šokantan. Kad se rodila, nije imala ni oči ni obrve. Imala je izražene vene na čelu koje su izgledale kao da će pući svakog trenutka. Imala je dvije nozdrve, ali zatvorene. Nije mogla da diše kroz njih. Ali meni je bila prelijepa, na neki svoj način.
Prvih par mjeseci smo morali da dežuramo kraj nje svake noći kako se ne bi ugušila. Smjenjivali smo se ja, moj suprug i svekrva. Kad se dovoljno oporavila za operaciju kojom bi joj disanje bilo omogućeno, ponovila se ista priča. Ljekari su me odvraćali od operacije jer “dijete ionako neće dugo živjeti”. Nisam odustajala.
Od nje sam naučila da budem bolja i jača.
Ne volim kada na ulici pilje u nas. Ne volim kad je zovu vanzemaljcem. Ne volim kad se gurkaju i šapuću ružne riječi u našem pravcu.
Moja devojčica je napunila tri godine, na iznenađenje svih osim nas najbližih. Nama je jasno kakav je Heliani borac.
Ide na terapiju i odnedavno može da pomalo kontroliše pokrete svoje glave. Znam da će njen napredak biti užasno spor i težak, ali biću uz nju. Svako ima pravo na život.
Ne susrećem se sa osudama i vređanjima samo na ulici. Na internetu me redovno osuđuju što sam rodila “vanzemaljca” i “monstruma”. Ne odgovaram uvredama. Prosto im kažem da i njima može da se desi da im se životna situacija preokrene u sekundi i da odjednom postanu potpuno zavisni od nečije pomoći.
– Zar biste onda mislili da ne zaslužujete da živite? – pitam ih.
Tada obično ućute. A ja se vratim svojoj djevojčici, svom borcu i preko Instagrama želim da ljudima pokažem šta je snaga volje.
(Žena Blic)
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu