Sindrom hroničnog umora zvanično je prepoznata bolest, o kojoj javnost, ali ni ljekari nisu još uvijek dovoljno informisani. To dokazuje i slučaj Ine Ignjatović iz Ćuprije, koja je pet godina išla od ljekara do ljekara pokušavajući da dobije dijagnozu.
Ona je u emisiji “Mi danas” na Televiziji K1 pričala o simptomima koje svi povremeno imamo – umor, bol u mišićima, neprijatnost u zagušljivim prostorijama, manjak energije… Samo, kod Ine nisu prolazili. A temperaturu je imala mjesecima. Nema ljekara kod kojeg nije bila, specijaliste koji je uradio pregled i analizu, i svi su joj govorili – nije ti ništa.
– Prvi simptomi bili su varijacije krvnog pritiska, bio je visok, imala sam i temperature koje su trajale po tri mjeseca, pa šest mjeseci, 37,2 bez prestanka. Česte infekcije, bolove u mišićima, zglobovima, umor koji ne prolazi. Stalno sam bila u začaranom krugu jer sam išla kod jlekara, slali me od specijaliste do specijaliste, sumnjali su da postoji bolest ali ne nađu ništa konkretno. Onda me vrate kući i kažu, nije ti ništa, idi odmori se – rekla je Ina, koja je sada predsjednica Udruženja pacijenata sa hroničnim umorom.
– Parametri i analize su bile u redu, samo su virusne infekcije bile hronične, antitijela sam imala na skoro deset virusa, a za šest su nivoi IgG antitela bili na abnormalno visokom nivou. Otkriveno je da su to sve infekcije koje sam preležala u najranijem djetinjstvu, ali titar ne bi smio da ostaje visok već da opada vremenom, tako su shvatili da nešto nije u redu ali nisu znali šta je – rekla je ona.
Kako je izgledao svakodnevni život sa tim simptomima, da li je okolina imala razumijevanja – porodica, poslodavac? Da li se uopšte može raditi uz sindrom hroničnog umora?
– Stalno sam bila umorna, to je bio umor koji ne prolazi kada odspavate. Nisam mogla da odem 200 metara od kuće. Nisam mogla da uđem u poštu, smetale su mi zagušljive prostorije u kojima ima puno ljudi. Non-stop mi se spavalo, nemam energije, djeca su još bila mala a meni jako teško. Kad idete kod ljekara i ne otkrijete ništa, onda i drugi pomisle da vam nije ništa – rekla je Ina.
– Srećom, moji ukućani su imali razumijevanja, ali šira okolina nije shvatala moje stanje. Normalno je da postoji i strah, kad ne znate šta vam je. Pitate se da nije nešto psihički, ali ja odem sama kod psihijatra, ne nađe ni on ništa, a meni i dalje nije dobro – rekla je ona.
Drugarica joj je javila da je na televiziji gledala dr Branka Milovanovića, kardiologa i stručnjaka za hronični umor, i obratila mu se. Ina je poslije pet godina mogla da odahne – konačno je znala i šta joj je, i kako da se bori protiv toga.
– Mogu slobodno da kažem da nemam ni deset odsto onih simptoma koje sam imala ranije. Ja imam bol u mišićima i zglobovima kada se menja vrijeme, ali to je trenutno, i to lako prevaziđem. Ali moram da imam energiju da mogu da ustanem ujutru i radim svoj posao, to je najbitnije – rekla je ona.
– Meni je spas bio da mi neko konačno kaže šta mi je. Kada neko konačno pominje simptome za koje mi ranije nisu vjerovali da ih uopšte imam. Bila sam u pozitivnom šoku kada sam dobila konačno dijagnozu, bila sam srećna, laknulo mi je. Vremenom, terapija koju pijem mi je pomogla, počeli su da se gube simptomi, onda mi je trebalo da se priviknem da ih nema. Čovek kada godinama živi sa tim simptomima, negdje u pozadini postoji i strah da će se oni vratiti – rekla je Ignjatović, piše Žena Blic.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu