Premijera predstave “Stranci u noći” Narodnog pozorišta Republike Srpske, najavljena je za petak, 26. febuar, sa početkom u 20 časova.
Tekst predstave “Stranci u noći” je nastao po uzoru na film “Potpuni stranci“. U pitanju je savremeni film koji je urađen u više verzija, u Italiji, Španiji, Francuskoj i drugim zemljama. Dosta pozorišta i u regionu je radilo taj tekst. Šta je ono što je čini drugačijom od drugih?
Ovaj tekst je rađen na više mjesta u regionu, u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Većinom su radili adaptacije filmskog scenarija, kao i mi. Ana Đorđević, rediteljka iz Beograda, za Beogradsko dramsko pozorište je napravila adaptaciju koja se zove „Crna kutija“. Ja sam pročitala i filmski scenarij i Anin tekst, meni se on jako svidio jer je imao drugačiju formu što znači da je dramski momenat kod Ane bio puno naglašeniji nego u filmskom scenariju, gdie je zapravo bila naglašena ta komična linija koja meni nije bila toliko inspirativna kao njen tekst. Ono što je kod nas različito u odnosu na druge, je to što ja zajedno sa svojim glumcima ovo postavljam kao dramski tekst. Znači kao dramu, koja čak ima i nešto čehovljansko u sebi, a humor proističe iz svakodnevnih situacija koje nam se događaju unutar porodice, među partnerima, među prijateljima. Toliko su nekada banalne da izazivaju kod gledaoca neku vrstu finog humora. Zanimljivo je da se ovaj tekst može napraviti i kao urnebesna komedija, međutim to me nije zanimalo u ovom slučaju.
Iako ova tema deluje laganije, poput komedije, u pitanju je drama. Koji su to dramski elementi i ono što ovoj predstavi daje ozbiljnost u oslikavanju vremena u kojem živimo?
To je Čehov današnjeg vremena. U jednom intervjuu sam rekla da bi se ovo isto moglo događati i prije 70 godina, odnosno iste ove stvari su se događale ali na malo drugačiji način. Ono što se sada drugačije je da postoje mobilni telefoni i društvene mreže koji su crne kutije našeg života i nekakve lične karte svakoga od nas. Vi danas za svakog čovjeka na planeti u bilo kojoj razvijenijoj zemlji možete kliknuti i imate sve podatke o njemu. Svi ti telefoni, te crne kutije, kriju neke naše ličnosti i naše tajne i sve ono što možda naši partneri, djeca, prijatelji, poslovni partneri o nama ne znaju.
U pitanju je svakako tema u kojoj će se pronaći mnoge generacije. Šta je ono što ovu temu na neki način čini univerzalnom?
To što trenutno živimo te živote. Ja sam se bavila u našoj predstavi nekom srednjom, višom klasom. Mogla sam uzeti i neki drugi milje, ali mene je ipak ovo više zanimalo jer to najbolje poznajem i smatram da onda to mogu i najbolje uraditi. Univerzalno je jer svi živimo taj život i to nam se trenutno događa. Ono što je zanimalo i mene i glumce u predstavi i ono što smo proučavali, je kako na to gleda generacija mladih koja se rodila u eri mobilnih telefona, ali i srednja generacija, odnosno kasne 30-e i 40-e, te koji su njihovi problemi u odnosu na mobilne telefone, međuljudske odnose i na ljubav prvenstveno.
Ovo nije prva predstava koju režirate u Banjaluci. Kakva su Vaša iskustva u radu sa banjalučkim glumcima?
U Banjaluci sam 2016. godine u Gradskom pozorištu „Jazavac“ režirala predstavu „Malo blago“. To je jedan od mojih najdražih projekata. Radila sam sa tri izvrsne glumice i imala sam neku veliku solobodu da radim baš onako kako hoću i kako mislim. Ta predstava je proizašla iz ljubavi i neke zaingranosti koje smo imale nas četiri, plus svi moji saradnici koju su tu sa nama bili. I eto predstava još uvek igra na repertoaru „Jazavca“.
Kakva su Vaša očekivanja, smatrate li da će publika ovu tematiku videti kao osvježenje i pokazati veliko interesovanje?
Ako ima 17 rimejkova ovog filma kojeg su Italijani prvi snimili, ja se nadam da će i ovde publici biti zanimljivo. Mislim da ljudima u ovom vremenu treba opuštanja i smijeha. Da se opuste, dođu u pozorište i zaborave na ove današnje probleme. Ova predstava, ako bude onakva kakvom smo se zamislili, će izazvati publiku i da se smije i da plače.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu