Kroz iskrenu ispovijest, Pejaković je otkrio kako je izgledao njegov put do potpunog dna, trenutak kada su njegove kolege sa snimanja filma “Lepa sela lepo gore” preduzele radikalan korak da mu spasu život, i kako mu je konačno okretanje vjeri i duhovnom životu donijelo preko potreban spas, prenosi Blic.
Nikola Pejaković objašnjava kako je, u periodu kada je bio na vrhuncu kreativnog stvaralaštva, počeo da zloupotrebljava svoj umjetnički dar i upada u ozbiljne probleme sa alkoholom, što ga je na kraju uvelo u još gori pakao – zavisnost od heroina.
– U trenutku kada sam pobudalio sa svojim darovima i kada sam ih koristio kako ne treba, i kada sam došao sa alkoholom do nekog maksimuma, već dobijao batine po kafanama, vrijeđao ljude. Dakle već kad sam bio u tom jarku došlo je “njegovo veličanstvo” heroin. I nad zlom ima veće zlo. Kad čovjeka počnu da uče da bude kao umjetnik, kad ide tim putem… Umjetnost je kod mene postala zamena za duhovni život. Moji bogovi su bili slikari, muzičari i ja sam pokušao svoje bogove da imitiram – rekao je on, pa dodao:
– Okrenuo sam se Bogu kad sam pao na dno. Kad sam se našao u jarku. Srbin ide u crkvu kad počne kiša. . Čovjek traži izlaz i lek za svoju boljku. Pravoslavlje je snaga kojom to može da se savlada. Kad je moj ego bio stucan, kad sam video da nemam izlaz, tako sam ja počeo da pretresam svoj život, svoja uvjerenja. Tada sam shvatio da griješim. Taj heroin mi je legao kao budali šamar. Bilo mi je toliko prijatno da sam se pitao što ovo meni neko nije dao ranije jer je to rješenje za sve moje probleme. Nit me šta boli, niti imam bilo kakve probleme. S druge strane izbija mamurluk. Daje neke prednosti, a pogotovu me odvaja od onih pitanja koja sam non-stop postavljao – šta mi radimo na ovoj Zemlji, kakva je ovo avantura – rekao je iskreno glumac, pa nastavio:
– Kada mi je život bio u opasnosti i kada su moji roditelji vidjeli da ja umirem u tom Beogradu krenula je potraga za liječenjem. A ja nisam razumio šta treba sa darovima dok nisam pao, dok se nisam našao u sopstvenim izlučevinama. Prvo liječenje je bilo kada su me posle filma “Lepa sela lepo gore” moje kolege Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić Manda i još neki spakovali u bolnicu. I ja sam tu proveo 12 dana i prvi put sam se skinuo sa heroina. Osjećao sam se kao da mi je neko skinuo glavu i navrnuo drugu. Potpuno očišćen. Izgubio sam dvanaest kila. Poslije dva tri mjeseca sam se opet vratio heroinu. Pokušavao sam jedno 10-15 puta da se skinem – govorio je on iskreno o svojoj borbi.
“Bio sam u raznim bolnicama”
– Bio sam u raznim bolnicama, od Beograda do Ciriha. Na mom slučaju su razne osobe, razne bolnice isprobavale razne sisteme. Bio sam pomalo i neki pokusni kunić. Ja sam htio da budem čist ali u mojoj glavi nije bilo prostora za čistoću. Moja glava je i dalje bila bez Hrista, bez vjere, bez Boga, a takva glava ne može da se izliječi. I onda se desilo da mene moja majka zamoli da odem kod neke žene u Bulevaru kralja Aleksandra. Ona se bavila akupunkturom. Htio sam da ispunim svojoj majci želju. Pre nego što ću otići kod te žene, ja sam otišao kod svog dilera, on je smotao džoint sa heroinom. I ja dunem kod tog čovjeka, izvrnem se iz cipela i krenem kod te doktorke. Dođem kod nje i ona mene stavi ispred sebe. Pita me da li pušim, ja kažem ne. Ona osjeća iz mojih usta miris nikotina. Opet me pita, i naglasi da budem iskren, ali ja i dalje tvrdim da ne pušim. I stvarno, ja ne pušim, ja duvam, ali me ona ne pita da li duvam. I na kraju mi kaže da izađem iz ordinacije i kaže mi ključnu rečenicu – vama samo Bog može pomoći, ja ne mogu. Ja se pokupim i odem i mislim se koja je ovo budala – ispričao je Pejaković.
“Htio sam da se zamonašim”
Nikola je objasnio kako se preporodio nakon što se okrenuo vjeri.
– Odmah sam htio da se monašim, odmah da budem svetac. Ja sam tu došao da budem odmah svetac, a vi kako hoćete. Zanimljivo je bilo da se moj otac više zabrinuo za moje zdravlje kad sam počeo da idem u crkvu nego kad sam bio na heroinu. On je mojoj majci rekao: “Šta se ovo dešava sa njim, on je bio lijep narkoman, normalan mladić, obećavao je”. Par puta me je vidio kako ljubim ruku jednom mladom svešteniku u Banjaluci on mi je rekao: “Nemoj bolan da ljubiš ruku tom dripcu, stariji si od njega”. To je njega strašno pogodilo – prisjetio se glumac, pa nastavio:
– Otišao sam onda u Trebinje i jedno vrijeme spavao u manastiru Tvrdoš. Razgovarao sam sa vladikom Grigorijem i on mi je jedno veče rekao: “Nemoj ti da se monašiš, nisi ti za monaha, budimo realni. Nego ti da se ženiš pa djeca. To je za tebe”. Do tog trenutka moj otac je drvlje i kamenje na vladiku, šta će ti taj fićfirić, vraćaj se iz Trebinja. I, elem, kad mi je to vladika rekao za ženidbu ja nazovem oca. Reko evo me pričam sa vladikom. Otac ćuti. Reko, pričamo o manastiru. Otac i dalje ćuti. Rekao mi vladika da nisam ja za manastir već da se ženim. A otac će: “Slušaj vladiku, on je pametan čovjek, svaka mu čast, pozdravi ga od mene”. Bogu hvala, ja se ne zamonaših, mislim dobro je to po monaštvo. Šta ću im ja ovakav – rekao je on svojevremeno u razgovoru za “Kurir”.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, pridružite se našoj Viber zajednici ili čitajte na Google News.