Putnici samo kucaju poruke, pregledaju društvene mreže, jedva da prozbore dobar dan. Slika koja vlada po kafićima, preselila se i u taksi vozila, svi samo drže telefone, a takvo je valjda vrijeme došlo, jadaju se vozači. Neki se putnici toliko udube u ekran, da ne kažu čak ni kuda ih treba voziti.
Više niko i ne priča samo na brzinu kažu gdje idu, a nekada se moglo ispričati sa ljudima, sve su nas ispitivali šta se događa u gradu jer su znali da smo mi u toku sa svim dešavanjima- govori Milan Mirković.
On taksira po Banjaluci već 38 godina, još godinu i po, pa u zasluženu penziju.
– Vremena su nekada bila prava, bilo je dobro stanje u državi, u firmama, bilo prevoznicima dobro, trgovinama, pa i taksistima. Znalo se destiti da porodicu sa djecom vozim skroz na more, i onda za 15 dana opet odem po njih. Išlo se i na vojničke zakletve, odvezem porodicu da gledaju sina, budem sa njima dok traje ceremonija, pa nazad – sjeća se Milan, a sada, kaže, samo kratke relacije, najdalje do table Banjaluka.
Mada bude i nezgodnih situacija, prgavih putnika, nije ga kaže strah. Toliko je već dugo u ovom poslu, da može dobro da procijeni mušteriju i smiri strasti kad zatreba, okrene priču na drugu stranu.
Problema se kloni, pa iako vrijedno zarađuje za svoj hljeb često se dešava da ih putnici pokušavaju prevariti. Uglavnom kažu da idu samo do stana da uzmu pare, ali se više ne vrate.
– Najčešće to omladina radi, u večernjim časovima. Ali, šta ću ne mogu ja tražiti od njih da ostave nešto u zalog, nisam takav. Onda malo čekam, čekam, vidim nema ga, i produžim. Najmanji je problem kad neko nema, kažu mi ljudi vozi me dokle može za pet maraka, samo toliko imam. To je pošteno, ja ih naravno vozim do kraja, pa neću izbacivati čovjeka iz auta- govori ovaj vozač.
I taksista Radenko Nikodinović nagledao se do sada, svega i svačega. A, poseban oprez ima prema pijanim putnicima.
– Čovjeka zna da prebaci kad malo popije, bude ljutnje onda, bude svega. Zato ja stvarno pazim, i ne primam putnike ako primijetim da su u alkoholisanom stanju. Čim vidim da se drže za stub, samo javim odgođena vožnja. Ni za kakve pare neću to da radim, niti da primim pet putnika u auto. Zna se kakvi su propisi. Nažalost neke kolege to rade, pa se ljudi i bune onda zašto kod mene ne možem – pojašnjava on.
„Nisam ti ja stjuardesa“
Kako većina putnika žali novac dati za prevoz, većina taksista vozari samo po gradu, eventualno do banjalučkog aerodroma. Ipak, svakome od njih dese se ponekada i one nepredviđene vožnje, do Sarajeva, Zagreba, kada se može pokupiti malo više pazara.
Najdalje što je Radenko vozio bilo je do Crne Gore, a za tu vožnju uzeo je 900 maraka.
– Bilo je oko dva sata noću, stajao sam na stajalištu kada je momak Albanac ušao i tražio da ga vozim do Podgorice. Morao se hitno vratiti dole, jedva smo se nakako sporazumjeli. Ispitivao me je i ima li iz Sarajeva avion, rekoh momak „ja sam taksista, nisam ti ja stjuardesa“- sjeća se Radenko ovog doživljaja.
Kokoška za vožnju
Banjalučki taksisti prepričavaju i zgodu svog kolege, koji je vozio baku u jedno od sela u okolini Banjaluke. Kada su stigli na odredište, starica je rekla da nema 15-ak maraka da plati, pa počela da lovi kokošku po dvorištu da mu pokloni u zamjenu za prevoz. Vozač je ipak otišao praznih šaka.
Mnogi taksisti priznaju ipak da su generalno umorni od rada sa ljudima, jer kažu da većina danas nema ni kulture ni poštovanja. Dešava se i da im nadobudni putnici, samo u krilo dobace koju marku, jer smatraju da ne zaslužuju više za vožnju. To ih kažu više vrijeđa nego kada neko nema novca.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu