Trebalo je da prođu četiri teške godine ćutanja da bi Anđela Belović (21) otvorila dušu i skupila hrabrost da kaže kroz kakve užase je prošla dok je trenirala jahanje u Konjičkom klubu MBM u Lipovici.
Ohrabrilo je saznanje da nije jedina kojoj se to dešavalo. Kada je čula da je Đukića prošlog ljeta djevojčica (15) prijavila da je ljubi na silu, presjekla je i odlučila da više ne ćuti. Zajedno sa Katarinom Šolajom (29) i još nekoliko djevojaka, odlučila je da Đukića prijavi policiji.
Roditelji su je vodili u Konjički klub MBM od kad je imala tri godine. Sa 13 je, kaže, postala redovna na treninzima kod trenera Miloša Miše Đukića. Svakog dana je bila u klubu, po cijeli dan.
-Radile smo tamo, držale časove, čistile štalu. Nekada sam bila sama, nekada je bilo još 10 djevojčica. Voljele smo konje više od svega na svijetu, ništa nam nije bilo teško – priča Anđela.
Kaže da se u početku nije dešavalo ništa strašno. Na Miloša, ili kako su ga sve djevojčice i dječaci zvali Mišu Đukića gledala je kao na djeda, jer svog nije imala.
– On je imao takav odnos sa nama. Zvao nas je poslije škole, raspitivao se za ocjene, kako nam je bilo na časovima, pomagao nam je. Svađala sam se s roditeljima, govorila sam im da njima ne mogu da govorim stvari koje mogu da kažem Miši. Prosto, takav smo odnos imali s njim. On nas je opustio, bilo nam je normalno da mu se povjeravamo – navodi Anđela Belović.
– Moraš da svr*iš – rekao mi je prvi put kada sam imala 15 godina. Nisam tada znala šta to znači. Jašem, a on me zaustavi nasred treninga i zove me da dođem, a onda mi kaže:
– Znaš, moraš da trljaš svoju čavku o prednji kraj sedla, da svr*iš, da se opustiš.
Identične rečenice je govorio svim djevojčicama. Onda mi je, kao pokazivao kako treba to da se radi i koristio priliku da me dodiruje. Nisam u tom trenutku znala da je to zlonamjerno. Mislila sam da je to dio treninga. Vjerovala sam mu – priča ona.
“Koristio je svaku situaciju da bi sa djevojčicom ostao sam”
Pošto Anđelina baka živi blizu kluba, trener se nudio da je vozi poslije treninga kod nje. Prvi fizički kontakt dogodio se kada je imala 16 godina.
– Sjećam se bila sam u boksu, spremala sam konja. On je ušao i nabijao se u mene. Zaledila sam se i samo su mi išle suze, puštao je zvuke kao životinja, rikao mi je u uvo. Lizao mi je uvo, vrat. Zaledila sam se, nisam znala kako da se ponašam – navodi Anđela Belović.
Kao i svaka žrtva seksualnog uznemiravanja, mislila je da je kriva za ono što joj se događa, da je nasilnika isprovocirala garderobom ili nekim gestom. Imala je 17 godina kada je Miloš Đukić pokušao da je siluje dok su bili sami u klubu.
– Zavlačio je ruke, skidao me, ležao je preko mene, nije mi dao da dišem. Srećom, naišao je neki čovjek i bukvalno me spasio. Miša je ustao i meni kroz zube rekao da ga čekam. Bila sam zaleđena, nisam znala šta da radim. Da taj čovjek nije došao, on bi mene silovao. Pobjegla sam tada iz sobe. Sakrila sam se u boks s konjem, on me je tražio, čula sam kako nježnim glasom govori:
– Ćomika, gdje si, dođi da se mazimo. A ja sam gledala na sat i gledala kad će naići autobus koji je tada išao na svaki sat, da bih pobjegla. Uspjela sam – prepričava strašnu scenu kroz koju je prošla 2018. godine sedamnaestogodišnja Anđela Belović.
Ubrzo su počeli prvi psihički problemi zbog svega što je proživjela.
– Mislila sam da sam kriva i da sam ja to dozvolila. Sigurna sam bila da se samo meni dešava. Đukić je djevojčicama koje su imale veze pravio ljubomorne scene. Imala sam 17 godina kada je to krenulo. Tražio je da mu pričam šta radim s tadašnjim dečkom. A mi smo se još držali za ruke. Pravio je smicalice da raskinemo. Kao, dečko mu je nešto grozno rekao o meni. I moj tadašnji momak bavio se konjičkim sportom, poznavao ga je.
Anđela nije još bila punoljetna kada je odlučila da ode iz kluba.
– Nisam mogla više. Pritisci, ljubomora, nasrtaji. Bila sam preplašena. Otišla sam. Morala sam da ostavim sport, konja kojeg volim, drugarice za koje sam vezana jer sam sve vrijeme van škole provodila u klubu, ali zaista više nisam mogla da izdržim – kaže ona.
“Shvatila sam da moram da pričam o tome”
Poslije dvije godine je rekla je tadašnjem dečku, ali nije naišla na podršku.
– Dešava se, šta da se radi – rekao je i time stavio tačku na priču.
– Kad sam krenula na terapije shvatila sam da bih se sigurno drugačije ponašala na ulici da mi je neko to uradio. Imala bih neki stav, branila bih se. Ali ovako kad nekoga znaš, drugačije je, ne znaš kako da se postaviš. Roditelji su me učili kako da se branim ako me neko napadne na ulici, kad se vraćam kući sama. A ovo sad, kao član porodice, nisam se snašla – navodi ona.
Onda su počele lične, unutrašnje borbe ove djevojčice.
– Rekla sam majci tek krajem prošle godine, shvatila sam koliki je to uticaj imalo na mene, na moje djetinjstvo, odrastanje, odnose. Kad sam došla do zida, rekla sam mami i uslovila sam je da ne smije ništa da uradi jer će to biti kraj. Tako sam izgovorila. Tati do skora nisam smjela da kažem, mislila sam da će ubiti Mišu. I oni su mu vjerovali. Nisam htjela da uništim porodicu ni da moj tata ide u zatvor zbog nekog – kaže Anđela Belović.
Kad je krenula na terapiju, shvatila je da mora da priča o tome. Povjerila se sadašnjem dečku koji joj je pružio punu podršku i pomogao da se izbori sa svojim emocijama. Onda se spojila sa ostalim djevojkama i postalo je lakše.
– Pao mi je teret s leđa koji sam do sada nosila sama. I zato želim svim drugim djevojkama i djevojčicama da poručim da što prije razgovaraju sa roditeljima i potraže pomoć psihologa. Najgore je, najopasnije kad si sam – kaže Anđela, piše Blic.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu