U svakoj tužnoj pjesmi ja se pronađem. Pogađaju me u srce – priča Živana, dodavši i kako vrijeme utiče na njeno raspoloženje. A nije svaki dan sunčan…
Iako su svjesni svog stanja i uprkos problemima sa kojima se suočavaju, bilo da su zdravstveni, društveni ili socio-ekonomski, široki osmijesi na njihovim licima su tu. Uprkos svakodnevnim mukama, koje su većini nas nepojmljive, Novakovići vole život, poručuju iz Humanitarne organizacije “Srbi za Srbe” koja je posjetila ovu porodicu i pokrenula akciju da im se pomogne.
– I ja sam ljubitelj domaće muzike. Opušta misli i pomaže mi da zaboravim na brige. Najviše volim da slušam Slobu Radanovića, Darka Lazića i Emira Đulovića. Nekad, kad imam nešto siće, volim otići i u kafić na kavu. Sam odem, neće niko sa mnom. Brinem i oko stoke, nabavio otac da bismo se prehranili – priča najstariji Ljubiša, kod koga su simptomi malo manje izraženi u odnosu na brata i sestru.
– “Ne pored drugih, nego sa drugima u igri, radu i učenju” – slogan je vaspitno-obrazovne ustanove za djecu sa poteškoćama intelektualnog funkcionisanja u koju su mlađi Novakovići svojevremeno išli. Slogan odlično opisuje za čim oni vape. Nažalost, iako ima dobrih ljudi koji im pomažu, osuđeni su na samoću i život u katastrofalnim uslovima – piše HO “Srbi za Srbe”.
– Mojoj djeci najviše fale društvo i kuća. Imaju oni nekih drugova, ali ih nemaju gdje dovesti. Ovdje je baš katastrofa, kad neko i dođe sjedne ispred, stid ih je ući. Nažalost, Živana i Mihajlo nisu dugo išli u tu školu, pravili su nered. Curica je par puta probala isjeći sebi vene, jeli su sveske, cijepali dokumenta, moram stalno uz njih biti. Ja bih najviše voljela da su oni kako treba, da imaju posao, da dobijem unuče. Najsrećnija bih bila da nije ovakva sudbina naša, da ne tražim ničiju pomoć. Ali šta ću? Težak je život moj – rekla je majka Zorica, nevidljiva heroina.
Zorica se zaista lavovski bori i, što je najvažnije, ne gubi nadu. Za ogroman krst koji nosi čeka je sigurna plata na nebesima. Značilo bi joj i kad bi joj se nekako olakšao i ovozemaljski život, bar da djeci ne mora hranu uzimati na veresiju, te stalno iznova vraćati dugove od ionako preniskih primanja. Da se ne dešava da po pola dana nemaju ni šta jesti. Podijelila je i šta joj najteže pada…
– Najteže je prositi, srce se ukoči kada kažem nekome imaš li dvije marke. Da im kupim ljeba da jedu. Vodim ih i u manastir, svakog dana se molim Bogu da nam sutrašnji dan donese sreću, da i meni Sunce sine. Ali strah me je. Strah me je ko će da ih pazi kad mene ne bude, gdje će oni? Ali šta ću? Neka su oni meni živi i zdravi. Oni su moje sve. Oni mi daju snagu da se borim, sve ću za njih dati. I neka su oni tako, ali su moji – ispričala je plačući i udarajući rukom po srcu Zorica.
Istu brigu dijeli i otac Zoran. Njega nismo upoznali pošto je bio u nadnici. Da bi bar nekako mogli preživjeti, sa svojih šezdeset godina po najvećoj vrućini od sedam do 19 časova obavlja najteže fizičke poslove. Učestvovao je i u stvaranju Republike Srpske.
– Moj je suprug bio na ratištu četiri godine. Branio je srpski narod i Republiku Srpsku. Sada prima svega 84 marke boračke naknade, što nije čak ni 50 evra. Moj je čovjek meni najveća podrška. Vidi on da mi nije lako, a nije ni njemu. Podržavamo se u svemu i ponosna sam na njega. Bori se koliko može, iako je i on obolio – dodala je Zorica.
Novakovići zaslužuju da se za njihovu priču čuje. Ono što ne zaslužuju jesu okretanje glave i zaborav.
Humanitarna organizacija “Srbi za Srbe” zato upućuje poziv svim dobrim ljudima da učinimo sve što je do nas da im bar pružimo bolje uslove za život. Ne možemo riješiti sve probleme ove porodice, ali možemo im na konkretan način pokazati da smo uz njih.
Pomoći ovoj porodici iz Republike Srpske možete pozivom na broj 17763 iz fiksne i mobilne telefonije, a donacija iznosi tri KM.
Takođe i putem računa u NLB razvojnoj banci: 56201281300241-58.
Ko želi Novakovićima i direktno da pomogne za tekuće troškove koje imaju, može se javiti ovoj humanitarnoj organizaciji koja će ih povezati sa porodicom.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu