Nije bio čak ni punoljetan kada se našao iza rešetaka, ali i tako mlad pokazao je veliku neustrašivost. Bio je riješen da se dočepa slobode, prkosio je bez straha, a njegova priča pokazuje da sreća zaista prati hrabre.
Mate je na početku svoje ispovijesti istakao da je inat bio njegovo glavno oružje u borbi za slobodu.
– Ne bih ti ja, jarane, nikada pobjegao da nije bilo kaprica. Inata! Glava luda, a ja mlad i jak k'o bik. Izašao novi zakon da se može i sa robije na godišnji, po deset-petnest dana. Pisao ja tati da mi pošalje odijelo i pare za put. On prodao kravu. Stiže paket i ja pitam onog Nenada: “Komandire, mogu li ja sada da idem?” Kaže: “Ne može.” Ja pitam: “što ne može?” Nisi, kaže, dobar. Ja pitam: “kako nisam, po pet normi sam gonio u radionici, udarnički radio, subotom po pet kutija cigara nagrade dobijao!” Čim stigneš u zatvor, stave te u grupu “b”. Ako se ne popraviš, padaš u grupu “c”, ako si bolji, prelaziš u “a”. Onda ti slijedi i godišnji. Ja uvijek bio “b” – kaže Mate.
Komandir mu je rekao da će ići kući tek sljedeće godine.
– Rekoh: “ja imam da odležim taman toliko, pa ću kući svakako”. Kaže: “džaba ti je”. Rekoh: “je l’ tako?” Kaže: “jeste!” Rekoh: “ja ću ti onda pobjeći”. Kaže: “tvoje je da bježiš, a naše da te hvatamo”. Upravnik je bio Rade Radović, Crnogorac, većinom su i bili Crnogorci. Ljudina čovjek! A taj komandir Nenad – đubre. Meni tata kravu prodao, kašike mlijeka u kući nema, jarane, ja ću kući, pa kud puklo. U Zenici je Tito trebalo da bude ubijen. Jeste, kako nije, 1958. trebala je da se izvede diverzija na onom gazimetru velikom, gdje se tankuje gas. I za željezaru i za čitav grad. Da je to grunulo, ne bi do Sarajva živa ptica ostala. Zarobili su odmah Slavka Miletića i cijelu grupu. Ja sam se sa njima malo družio u hrvatskom domu, Kralj Tomislav se zvao, kao hrvatska mladež, ali nisam ništa uradio. Džaba, osude mene na tri i po godine. Još punoljetan nisam bio, malo manje od 18 imao. Prvo sam bio u Foči tri i po mjeseca, pa nazad u Zenicu, u ‘Staklaru’, još 21 dan. To je zatvor u zatvoru, tu šalju najgore – priča Mate.
I jednog dana pokupiše njih 70 iz Zenice pa za Rijeku i Goli otok.
– Slavko je odrobijo u Zenici, ko zna koliko godina. Kasnije je vozo FAP. Kažu da je Tito za njega govorio, takvi nama trebaju, takav sam i ja bio onih godina, revolucionar… Imo sam ja, jarane, i sreće u svemu. Posjete su bile, tridesti jul 1960. Ja slagao stražaru. Pita: “gdje ćeš?” Rekoh: “posjeta mi došla”. Kaže: “nije na spisku”. Rekoh: “jeste, sada mi javiše odozdo da ipak dođoše”. Hajde, kaže, a ja pravo u pristanište – rekao je Mate, pa dodao:
– Skupilo se onog svijeta, 3.600 je nas bilo na ostrvu, nekom došao ovaj, nekom onaj. Iz čitave Jugoslavije. I brodova je bilo koliko hoćeš: vojni, teretni, civilni. Tu je i upravnikov čamac, onaj gliser velki, nedavno kod nas u radionici bio na popravci. Mi ga lakirali. Svezan za onaj panj kameni, a konopac k'o ruka debeo. Ja se naslonim, k'o nešto pušim cigaru, pa perorez iz džepa izvadim i kada se onaj štrik zategne, ja zasječem. Jednom, zasjeci drugi put… Bravari, bolan, sve naprave, majstori su to, šta je njima jedan perorez.
“Bježao sam 12 dana”
U jednom trenutku puče onaj konopac i talas odnese čamac.
– Kuku meni, propade mi šansa, al’ ga opet vrati onaj drugi talas i ja uskočim na glavu! Pritisnem taster, gurnem onu ručku, a znao sam to sa popravke, kada se prope onaj čamac, jarane, mene baci dole, umalo u nesvijest nisam pao. Kažu da su i pucali za mnom, samo što ja to nisam čuo. Ja brzo preko onog kanala, pa čamcu isključim gorivo zadnjih sto, dvjesto metara, da u obalu ne udarim. A onda plivaj uzbrdo, ima ona magistrala, pa preko nje. Gore, u Velebit! Vidim ja odozgo, već je milicija stigla iz Jablanca – rekao je Mate, pa dodao:
– Blokirali kombijem magistralu, ugledali gliser i misle, dobro je, eno njega u čamcu… J****a, više sam ja i pozaboravljao kako su se zvale sve one planine i sela, al’ neću nikada zaboraviti da sam bježao kući 12 dana i 12 noći. Ako je brdo, ja ga pregazim, ako je rijeka, ja je preplivam. Izašo gore na Alan, pa ću u selo, Pazarište se zove. Najgore je što si žedan, ljetnje je vrijeme, upeklo, pa sam u planini po rupama jeo i onog starog snijega. Naletim na trojicu seljaka. Vučjak sa njima, ovoliki. Rekoh, ljudi, ja sam pobjegao s Golog otoka, tako je i tako.
“Ako me uhvate – ubiće me”
– Ako me uhvate – ubiće me. Nije, seljak miliciju ni tada volio i daju ti oni meni luka i slanine, pa ja sav srećan tjeram kroz noć. Pomogla mi je i jedna baba, meni se čini Srpkinja da je bila. Nisam ni njoj slagao za zatvor, a dva su joj sina u miliciji. Prespavo sam u onom košu za kukuruz. Ujutru mi je put pokazala. Bogami, mi u selo – kraj korita čeka patrola. Popriča ona sa njima: “dobro jutro, kako ste vi”, “evo, malo u službi”, k'o da se znaju. Kaže: “ovo mi je sestrin mali, doš'o tetki da pomogne, žetva je i tako.” Aj, zdravo za zdravo i sa srećom – dodaje on.
Gospić blokiran, Korjenica isto.
– Ja kroz goru, noge mi pocrnile, sva se ona krv slila pod koljena, i pređem ja u Bosnu. Moro sam da se i tamo skrivam bilo u štalu, bilo u žbun, bilo u sijeno. Ima i anegdota: u nekom sam selu u jaslama prenoćim ja sa dvije krave. Baba poranila sljedećeg jutra da ih pomuze, pa ih gura bliže jaslama, a krave se odmiču, rastegle one vratove i sve muču. Ja se ućutao, ne dišem. Rek'o sam sebi: “jarane, sada će te ugledati” – rekao je on, pa dodao:
– Al’ ona nekako onu marvu primiri, pomuze i izađe iz štale. Ma napatio sam dok se Zenice nisam dokopao. Osam časova, jutro. Ja kući u Janjac, kada ono jedni plaču, drugi se smiju. Znaju već i sami šta je. Postavim ja ove svoje jarane pred selo, dajem im meze i pića, neka stražare. Stari načeo bure rakije, to se sve zapilo u neko doba. Taman će suton, kada javljaju jarani – “Mato, eto milicije”. Pitaju starog, “gdje ti je Matan?” Tata i ja se isto zovemo. Kaže stari, “otišao je on u SUP u Zenicu” – priča on.
Sa prijateljem zajedno na bicikl pa nizbrdo.
– On za volanom. U Čajdrašu onaj Miloš, komandir milicije bio. Viče on Pervanu: “opet dvojica zajašila bicikl, bogami ću ti sljedeći put kaznu pisati.” Nije se tada smjelo po dvoje, samo jedan. Kaže Pervan: “pusti, bolan, ovog mi jarana zub zabolje, hitno ga zubaru vodim.” Haj, pusti on nas, smrkava se. Došli mi u grad i pravo u kafanu. Dobro smo mi toga popili i meni dođe vrijeme da idem u SUP. “Dobro veče, ja sam s Golog otoka pobjegao i došo da se javim, da me nazad vozite.” – rekao je on, pa dodao:
– Blen'o onaj dežurni s portirnice, kaže: “da ti, druže, nisi pjan? Ili si lud?!” Rekoh: “pijan jesam podobro, a ti meni samo ovdje potpiši da sam se ja tebi javio, pa ja odoh dalje ako ti meni ne vjeruješ. Uto dođoše i oni drugi. Mi te, kažu, po cijeloj Jugoslaviji tražimo, a ti sam doš'o u Zenicu, u miliciju, pa gdje to ima. Dadoše mi jednog da me sprovede, Branko jedan. Stavio mi lisice pa opet na voz. Al’ sada nije bio onaj stočni, već obični vagon. Opet mi za Rijeku, pa za Goli otok.
Najprije idu dobre batine, pa izolacija.
– Više sam bio u izolaciji nego u crkvi. Sedamdeset udaraca palicom mi propisali, a sedamdeset i dva dali! Rekoh: “trebalo je sedamdeset biti”. Kaže ovaj jedan: “dobro, kada tako sabiraš, sada ćemo da poništimo grešku, pa će palica da radi ponovo.” Jarane dragi, vjeruj da su mi leđa i guzica bili crnji od ovih pantalona na meni. Došao red i kod upravnika. Uveli me, ovako sjedi on za stolom, ovako stojim ja, a Rade ti je ljudina bio. Kaže: “dobro, šta je bilo, što si mi čamac mazno?” Rekoh ja njemu – tako i tako. I za godišnji, i za tatu, i za kravu, i propade mi odijelo, propade mi dvanest hiljada para! I za grupu “be” sam mu rek'o, za norme u radionici, za ono đubre Nenada što me kući ne pusti, a i za kapric – rekao je Mate, pa dodao:
– Druže, upravniče, vi mene dvije godine vaspitavate i nisam se bunio. Al’ da mi tata džaba kravu proda i kuća mu gladna ostaje radi mene, a niko me neće ni vidjeti još godinu i po, ja to nisam mog'o da dozvolim. Ja sam mor'o kući. A ima i dokaz dokaz da nisam bjež'o iz drugog razloga – sam sam se prijavio u SUP u Zenici da me vrate na Goli otok. Jedino sam mu prećutao da sam ja sve to smislio jer sam znao da mi ode glava ako me oni sami uhvate. Mislim, milicija. Gleda on mene, pa pozove one stražare i ovako im kaže: “Slušaj ovamo, nemoj da ja čujem da je Matu iko više dirn'o! Je l’ to jasno?! Tako ti je i bilo”.
Na kraju je progovorio o patnji ljudi na Golom otoku, prenosi Blic Žena.
– A šta su svega ljudi propatili na Golom otoku da Bog sačuva. Ubio ih kamenolom, izolacija, prebijali ih stražari, ima i groblje, al’ nije bilo groba, mislim, oznaka i to. Bace te u kakvu rupu, zatrpaju s par kamenica i eto te tu. Onih ubica je bilo, pa naših kriminalaca, ovih iz drugih republika… I što god iko slaže protiv tebe, da si nešto uradio, milicija mu odmah vjeruje. Jedva i dočeka. Za kaznu si mor'o da nosiš onaj kamen veliki i ako posrneš svako te mora pljunuti ili udarati, pa tako sin tatu, tata sina, drug druga. Al’ se čovjek navikne na sve, vjeruješ li da sam ja plak'o kada sam se rastaj'o od jarana i polazio kući. Kada sam bio jednom kod Tita u onoj Kući cvijeća ja sam mu rek'o: “Šta ti je život, jarane, evo mene živa k’ tebi, a ti ležiš.”
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu