Čaura na otiraču na ulazu u školu, čaura nekoliko centimetara dalje… Policajac sa šljemom i pancirom govori: “90 odsto nas ne bi ovako precizno pucalo…” To je prvo što sam zatekao po dolasku u školu – priča sagovornik Blica koji se tog jutra našao na mjestu masovnog ubistva u OŠ “Vladislav Ribnikar“.
Sve mu je izgledalo kao neki film strave i užasa.
– Čuvar leži na ulazu, kao da ga da je neko položio tu. Krv. Nedaleko od njega bila je klupa za dežurne đake, na oko 7 metara od ulaza u školu. Tu sam ugledao tri ubijene učenice. Jedna je bila preko klupe, druga ispod, a treća iza – prisjeća se sagovornik Blica.
Rupa od metka probila staklo
Sljedeće je ugledao prozor preko puta ulaza u školu. Rupa od metka probila je staklo. Čuje zvonjavu telefona. Bezbroj melodija koje neprestano odzvanjaju. Svi zovu. Svi žele da znaju šta se dogodilo.
Od državnih zvaničnika u tom trenutku u školi je zatekao tadašnju ministarku zdravlja Danicu Grujičić i Veselina Milića, direktora beogradske policije.
– Ugledao sam Danicu Grujičić koja je sve u životu vidjela, kojoj smrt i bolest nisu strani, kako u šoku, izbezumljena čupa kosu sa glave. Jauče neprestano. Veselin Milić priča sa školskom policajkom koja je u trenutku pucnjave obilazila obližnju školu. Žena isto prestravljena. Nešto kasnije je stigao tadašnji ministar policije Bratislav Gašić, jer je bio na službenom putu. Bio je u šoku kad je kročio u školu. Tadašnji ministar prosvjete Branko Ružić bio je izbezumljen – priča naš sagovornik.
Žena pokušavala da uđe u školu
Ugledao je i jednu majku. Ženu koja pokušava da uđe u školu da vidi gdje joj je dijete.
– Ona je bila majka djevojčice koja je ubijena. Ta žena je bila policajka, ali nije se tako predstavila. Zbog toga je na sreću nisu pustili. Jer da je rekla da je policajka bila bi puštena u školu i zatekla bi tijelo svoje djevojčice – kaže naš sagovornik.
Policija je tada morala da uradi jednu važnu stvar. Da spreči da snimak sa nadzornih kamera osvane u medijima i na društvenim mrežama.
– Policajci su veoma brzo reagovali da niko ne snimi ekran, što se često desi kada je neki događaj snimljen nadzornom kamerom. Oni su odmah otišli u zbornicu i pečatirali je i sklonili snimak da nikada ne ugleda svjetlost dana – kaže sagovornik.
Razredna išla na prepoznavanje djece
Ubrzo potom ugledao je ženu obučenu u forenzički skafander kako jedva stoji na nogama. Bila je to razredna odjeljenja 7/2 koji je pohađao dječak ubica i u čijoj se učionici dogodilo najviše ubistava.
– Držala ju je Hitna pomoć. Obukli su joj kabanicu, kapuljaču, primila je injekcije za smirenje. Jedva je stajala, kretala se jedva, nije mogla da gleda. Išla je da identifikuje ubijenu djecu. Forenzičari upozoravanju sve da se ne ulazi u učionicu da se vodi računa gdje se staje i gazi. Od jauka razredne ledila se krv u žilama. Jaukala je i tetkica koja je tu bila… – opisuje potresni prizor iz učionice.
Kada je razredna identifikovala djecu forenzičari su zamolili sve da izađu ispred da ne bi kontaminirali mjesto zločina.
– U periodu između 9 i 11 počinju spekulacije u javnosti. Roditelji panično zovu, svi živi zovu, svako nekog zna. Svi žele da znaju ima li žrtava, jesu li djeca dobro. Taj period je izgledao kao vječnost. Opsadno stanje, puno policije sa šljemovima. Policija postaje svjesna da mora da brzo reaguje. Određuje se policijska stanica za roditelje koji ne znaju gdje su im djeca – kaže naš izvor.
Prema njegovim riječima, dječak ubica je pozvao policiju i prijavio da je pucao u školi. Pucnjavu su prijavili i zamjenica direktora i još neki ljudi.
– On je sam rasklopio oružje i čekao policiju nakon što je skočio kroz prozor kada je završio zločin. Tada je zaboravio i ranac u kojem su bili Molotovljevi kokteli i još nešto od oružja – kaže on.
Svjedočenje nastavnika geografije o pucnjavi u školi
Među ljudima koji su se tog jutra našli na mjestu tragedije bio je i Zoran Mišević, profesor geografije. On je na suđenju roditeljima dječaka ubice u parničnom postupku opisao kako je izgledala škola nakon što je začuo pucnje.
– Stajao sam ispred škole sa Draganom, a onda sam otišao u kabinet. U nekom trenutku su se začuli pucnji, znao sam da je municija, da nije petarda. Prvo sam mislio da nije neki obračun na ulici. U hodniku sam vidio djecu i Dragana koji leži. Shvatio sam da su ubijeni. Učenici su u stampedu trčali ka malom ulazu u školu. Mislio sam da se radi o dvojici ili trojici pucača, s obzirom na količinu metaka. Ušao sam u kabinet istorije i vidio djecu koja leže. Prepoznao sam Adrianu. Pitao sam jednog ranjenog dečaka koliko ih je, misleći na pucače, on je rekao: “Samo naš K.”. Pitao sam ga: “Gde je?!”, rekao mi je da je iskočio kroz prozor. Potrčao sam odmah napolje, tamo je bila policija koja mi je rekla da spustim oružje, a ja sam im rekao ja sam ovde nastavnik. Vratio sam se po ranjenog dječaka, da ubrzam da dobije pomoć, iznio sam ga na rukama, preskakao sam djecu. Kabinet matematike je bio zaključan, kasnije su mi rekli da su mislili da dječak ubica pokušava da uđe, a zapravo sam bio ja. Došla je policija i tražila je video snimke koje sam im dao. Dragana je upucao u leđa. Išao sam sa policajcem i identifikovao poginule. Sutradan sam bio tu. Vidio sam sve tragove metaka i mogao sam da rekonstruišem događaj. Nikada neću zaboraviti taj miris krvi – rekao je on.
“Više nikome u toj učionici nismo mogli da pomognemo”
O stanju u OŠ “Vladislav Ribnikar” nakon pucnjave u školi govorila je i Ivana Stefanović, direktorka Hitne pomoći.
Doktorka Stefanović ispričala je da je krenula sa nastavnikom geografije ne očekujući ono što ju je zateklo.
– A onda, ponašate se kao u nekom filmu. Evo sada, godinu dana kasnije, znam koga sam vidjela na zemlji, znam kakve su rane bile, znam da tu ne možete ništa da uradite i samo sam razmišljala da ne kvarim ono što će policiji poslije biti značajno, da pazim kuda hodam kad već ne mogu da pomognem – rekla je ona.
Kako priča, kada je ušla u odeljenje VII/2, unutra je već bila njena koleginica doktorka Krulj.
– Ušla sam i pitala je kakvo stanje, a onda sam joj rekla: “Kaća, ova djevojčica još diše!” Prišla sam joj sa ekipom sa kojom sam došla, zbrinuli smo je onoliko koliko smo mogli. Potom sam se okrenula i videla nastavnicu koja se tada pridigla i vidjeli smo da je živa i nju smo odmah zbrinuli. Nažalost, više nikome u toj učionici nismo mogli da pomognemo – kaže doktorka Stefanović, prenosi Blic.
Najnovije vijesti Srpskainfo i na Viberu